Groblja su poslednjih godina postala sastavni deo turističke ponude, međutim, za mene su ona jedan od odličnih pokazatelja kakav odnos neko društvo ima prema životu. Zbog toga su groblja, posebno stara, odlična lokacija za obilazak i razumevanje istorije, posebno promena kroz koje jedna zajednica prolazi. Neka groblja, poput Per Lašeza u Parizu godišnje privuku oko dva miliona turista zbog poznatih ljudi koji su tu sahranjeni, dok Rekoleta u Buenos Ajresu privlači posetioce svojom lepotom, pričama i legendama. Na suprotnom kraju sveta Šumsko groblje u Stokholmu odslikava nordijsku životnu filozofiju.   

Rekoleta groblje, Buenos Ajres

Za groblja nema dileme kako i zbog čega nastaju. Rekoleta groblje (Cemeterio de Recoleta) u Buenos Ajresu je nastalo pored nekadašnjeg franjevačkog samostana, kada je tadašnji guverner odlučio da grad treba da se proširi na severnu stranu, jer je smatrao da će nakon epidemije kolere i žute groznice koje su početkom 19. veka mučile grad, u tom brdovitom predgrađu biti manje insekata koji prenose ove bolesti. Da bi privukao bogatiji sloj stanovnika da se presele u ovaj kraj i time obezbedio njegov brži razvoj, odlučio je da će porodice koje na ovom groblju uzmu grobnicu, automatski ih dobiti u trajno vlasništvo, što sa drugim grobljima u gradu, otvorenim kasnije, nije slučaj. Rekoleta je tako postala rezidencijalni deo Buenos Ajresa poznat po brojnim palatama u evropskom stilu, diplomatskim predstavništvima i luksuznim hotelima. Iako je nedavno novoizgrađeni Puerto Madero sa svojim oblakoderima od stakla i čelika blizu gradske luke pokušao da joj preotme slavu i bogatstvo, Rekoleta je i danas prestižni deo grada sa  najskupljim nekretninama. 

Groblje Rekoleta je prvo groblje otvoreno u Buenos Ajresu 1822. godine i dizajnirao ga je francuski inženjer Prospero Katalin, u voćnjaku bazilike Nuestra Señora del Pilar. Nije nimalo čudno što je svoje mesto našlo u brojnim književni delima jer ga smatraju jednim od najlepših na svetu. Međutim, magija ovog mesta nije samo u činjenici da na 5,5 hektara ima više od 6,400 mauzoleja i porodičnih grobnica koje podsećaju na gotske katedrale, grčke hramove, pećine iz bajke ili minijaturne palate, već u brojnim pričama i legendama koje su sastavni deo istorije Rekolete i Buenos Ajresa.

Ovde je sahranjeno sedamnaest argentinskih predsednika, bez obzira na političku opredeljenost i na to ko je koga nasledio i na koji način – poznato je da se vlast u Argentini nije uvek smenjivala na izborima. Ipak, ljudi najviše dolaze zbog groba jedne prve dame – Eve Peron – i često se zbune što je u grobnici porodice Duarte. Veoma je simbolično što je kovčeg sa njenim telom, posle 20 godina egzila i skrivanja po Buenos Ajresu (od zgrade gradskog vodovoda do kancelarije zamenika šefa tajne policije), Milanu i Madridu, na kraju sahranjen u ovoj skromnoj grobnici njene porodice, koju nije lako primetiti među svim onim anđelima, kupolama i ostalim skulpturama. Odiseja sa kovčegom Evite Peron u potpunosti odslikava turbulentnost argentinske političke scene. Restaurator Domingo Telečea, koji je 1974. godine, kada je konačno vraćeno u Argentinu, dobio zadatak da Evitino telo učini prikladnim za izlaganje, morao je kasnije sa porodicom da napusti zemlju, jer je bilo previše onih koji su svoje nezadovoljstvo argentinskom politikom želeli da iskale na njemu. Bez obzira na podjednak broj pristalica i protivnika, kažu da je na Evitinom grobu uvek bilo cveća, gde god da se nalazio.

Ostale, vrlo verovatno, urbane legende, kao da su izašle iz Borhesovih romana. Rufina Kambaseres, devojka iz poznate gradske porodice, je umesto gala proslave svog 19. rođendana, živa sahranjena usled katalepsije od koje je bolovala, a da porodica nije bila svesna toga. Legenda kaže da dok su radnici na groblju uspeli da dođu do njene ucveljene majke i saopšte joj da se iz grobnice čuju krici, bilo je već prekasno, na unutrašnjosti kovčega su pronašli tragove Rufininih pokušaja da se izbavi kada se probudila.
Tu je i grob Izabel Valevski Kolone, nepriznate Napoleonove unuke, koja je umrla šest dana nakon rođenja. David Aleno je, po priči, 30 godina radio na groblju i kada je skupio dovoljno novca da ovde kupi grobnicu i naruči bistu od jednog italijanskog umetnika, ubio se, da bi mogao da ispuni svoj san. Kažu da se i dalje može čuti zveckanje njegovih ključeva dok noću obilazi groblje i šeta njegovim stazama. 

Pored grobnice generala Tomasa Gvida koji se borio u ratu za nezavisnost, a koja se ističe jednostavnošću, možda jedna od najzanimljivijih je grobnica bračnog para Kariljo, koji se posle dvadesetak godina braka posvađao jer je muž ženi stalno prigovarao zbog opsesije kupovinom. Jednog dana, nakon žestoke svađe, rekla mu je da više ne želi ni da ga vidi ni čuje. Pošto u to vreme nije bilo razvoda, živeli su još 21 godinu u istoj kući, ali ona ni jednom nije prekršila svoje obećanje. Kada je muž umro sazidala mu je grobnicu kakva dolikuje čoveku njegovog položaja, a onda počela bezbrižno da troši njegovo preostalo bogatstvo. Ona je umrla nekih desetak godina kasnije i da bi ostala dosledna sebi i posle smrti, tražila je da njena bista i grob budu okrenuti na suprotnu stranu od supruga. 

Groblje Rekoleta je godinama bilo i predmet spora između porodice Horhea Luisa Borhesa i njegove supruge, Marije Kodame, jer je porodica smatrala da najveći argentinski pisac treba da počiva u porodičnoj grobnici na groblju koje je i sam često opisivao u svojim pričama, dok je Marija tvrdila da je njegova želja bila da to bude u Ženevi, gde je na kraju živeo. U jednom od eseja u zbirci „Novo pobijanje vremena“ Borhes govori o vertikalnom i horizontalnom vremenu i kroz primer vertikalnog, tj. hronološkog vremena (prošlost, sadašnjost, budućnost), spominje da su i njegov deda i otac sahranjeni na Rekoleti, gde će i on završiti. Ipak, u objašnjenju horizontalnog vremena kaže da je svaka instanca u vremenu autonomna, ništa joj ne prethodi i ništa neće uslediti posle nje. 

Kolumbovo groblje, Havana

Iako Groblje Kolon, nazvano po Kristoferu Kolumbu (La Necrópolis de Cristóbal Colón, na španskom se njegovo ime i prezime tako pišu), nije poznato kao Rekoleta, nije ništa manje impresivno. I ovo groblje je nastalo kada je epidemija kolere pogodila Havanu 1870-ih, a kapaciteti dotadašnjeg Espada groblja nisu bili dovoljni. Dizajn je osmislio Kaliksto Areljano de Loira Kardoso, arhitekta iz Galicije, koji je i postao njegov prvi stanovnik jer je preminuo pre nego što je završio projekat. U centru se nalazi osmougaona Kapela ljubavi (Capilla del Amor) projektovana po uzoru na Duomo u Firenci, i od nje se na četiri strane sveta račvaju četiri glavne avenije groblja, koje simbolizuju grčki krst. Grobnice su dodeljivane u skladu sa društvenim statusom, bogatstvom i rangom, tako da su najbogatiji, sveštenici, vojno rukovodstvo i poznati u centralnom delu, dok su žrtve epidemije, siromašni i „pagani“ poslati u periferne delove ovog katoličkog groblja. 

Na groblju se nalazi više od 500 mauzoleja, oko 800,000 grobova sa oko milion „stanovnika“ i takođe predstavlja veliku mešavinu stilova, od renesanse, preko neoklasicizma do art dekoa. Dok su nekada porodice kupovale grobna mesta koja su i dalje u njihovom posedu, u današnje vreme, zbog prestiža i velike potražnje, grobovi se, po veoma visokoj ceni, mogu zakupiti na tri godine, nakon čega se kovčezi premeštaju u posebno izgrađeno skladište. Naravno, to nije slučaj sa poznatim ljudima koji su ovde sahranjeni poput Ibrahima Ferera, Hosea Raula Kapablanke ili drugih poznatih pevača, reditelja, pisaca, političara i igrača bejzbola. 

Kažu da koliko Kolon pokazuje eleganciju i grandioznost nekadašnje Kube, isto toliko i prikriva. Kako se iz glavnih avenija zađe u poprečne ulice, primeti se veliki broj zapuštenih i oronulih grobnica. One pričaju priču o  brojnim porodicama koje su prognane ili su pobegle sa Kube posle revolucije 1959. godine. 

Ovo groblje nazvano je po Kolumbu jer je u centralnom delu planiran spomenik ovom istraživaču. Prvobitan plan bio je da spomenik bude podignut kod glavne Katedrale u Havani, gde su se Kolumbovi ostaci nalazili u periodu između 1796. i 1898. godine, kada su trajno preseljeni u Sevilju. Ipak, Kolumbo je dobio samo statuu, koja je poznata po tome što jedina na svetu prikazuje moreplovca sa bradom. 

Šumsko groblje, Stokholm

Kao potpuni kontrast južnoameričkoj grandioznosti, Stokholm može da se pohvali Šumskim grobljem koje se od 1994. godine nalazi na UNESCO listi svetske baštine. Skogskyrkogården, kako se u originalu zove (nisam ni pokušala to da izgovorim), je pravi predstavnik nordijske filozofije o prirodi, životu i smrti. 

Međunarodni konkurs za novo groblje na severu Stokholma u Gamla Enskede oblasti južno od centra grada, raspisan je 1915. i izabrano je rešenje dvojice lokalnih, mladih arhitekata, Gunara Asplunda i Sigurda Leverenca. Njihov dizajn kombinuje postojeću vegetaciju i arhitektonske elemente i na veoma zanimljiv način koristi prirodne nepravilnosti terena da bi ga doveli u traženu funkciju. Pre adaptacije, ovim terenom su dominirale rupe nastale usled vađenja šljunka, kao i prerasli borovi. Intervencije na stazama koje meandriraju kroz šumu su minimalne, a grobovi su kroz šumu poređani bez praćenja striktnih linija ili preterane segmentacije. 

Osnovna ideja je bila integracija arhitekture u prirodu, jer su smatrali da kada bi kapele i drugi objekti bili drugačijeg stila, delovali bi izolovano od okoline i izgubili bi svoju svrhu. Jedan od zaštitnih znakova je staza koja vodi kroz gust zasad borova, a koja se naziva Put sedam izvora. Od objekata tu su Šumska kapela i službena zgrada, koje je dizajnirao Asplund, dok je Leverenc osmislio Kapelu vaskrsenja. Tu se nalazi i grupa od tri kapele (vera, nada i časni krst), mrtvačnica i krematorijum, kao i veliki granitni krst, za koji Apslund kaže da nije religiozni element, već da svako treba da pronađe svoje značenje. 

Najveću pretnju predstavlja činjenica da veliki broj borova dolazi do kraja svog prirodnog životnog ciklusa, tako da je izazov ponovo posaditi ovo drveće koje je zaštitni znak Šumskog groblja. Takođe, postoji bojazan da će moderni zahtevi za pristupačnošću narušiti autentičnost ovog mesta. Groblje je u vlasništvu grada Stokholma i njime upravlja gradski sekretarijat, međutim važan partner u upravljanju, stručnosti i promociji je Muzej grada Stokholma. 

Iako nema veliki broj poznatih „stanovnika“ kao groblje u severnom delu grada, Šumsko groblje je postalo prava turistička atrakcija zbog svoje specifičnosti. Mada, velika je prednost, pored arhitektonske autentičnosti, imati i grob Grete Garbo. Jedan je od retkih većih nadgrobnih spomenika i nalazi se na jednom uzvišenju, ali je u potpunosti stilski uklopljen u ovaj pejzaž koji podseća na drevno nordijsko sveto mesto.