Britanski ratni premijer Vinston Čerčil zaključio je 1943. tokom rasprava o obnovi Donjeg doma Parlamenta koji je teško oštećen tokom nemačkog bombardovanja da „mi oblikujemo naše zgrade, i onda one oblikuju nas“.
Jedan od primera koji potvrđuju ovu tvrdnju je i Rajhstag, zgrada u kojoj se nalazi sedište Bundestaga, nemačkog saveznog parlamenta. Rajhstag je istovremeno odlukama koje su donošene u njemu oblikovao sudbinu nemačkog, i ne samo nemačkog, naroda, ali je i nemački, i ne samo nemački, narod oblikovao njegovu turbulentnu sudbinu.
Burna istorija se odvijala ispod bronzanih slova iskovanih od pretopljenih neprijateljskih topova, koja su postavljena iznad glavnog ulaza u Rajhstag u sred Prvog svetskog rata (1916.). Natpis „Nemačkom narodu“ (Dem Deutschen Volke), trebalo je da pokaže demokratsku dimenziju Rajha, ali i da pokuša da pomiri kajzera sa sve nezadovoljnijim narodom. Kajzera Vilhelma II nije pomirio sa narodom tako da je abdicirao 1918, a demokratsku dimenziju Rajha je nešto kasnije pokazala sudbina jevrejske porodice Luvi, kada su im nacisti oduzeli topionicu u kojoj je iskovan ovaj natpis, a veliki deo porodice, onaj koji nije uspeo da emigrira, su poslali u koncentracione logore. Natpis je ostao da stoji na istom mestu do danas, iako su s vremena na vreme održavane rasprave o tome da li ga treba ukloniti. Gotovo čitav vek kasnije, nakon žive parlamentarne rasprave, u unutrašnjem dvorištu Rajhstaga je u oktobru 2000. napravljena bašta u kojoj je istaknuta jedna naizgled slična fraza, ispisana belim slovima: „Stanovništvu“ (Der Bevölkerung). Upotreba ove fraze se pripisuje Bertoldu Brehtu, koji je još 1935. predlagao da se umesto naroda koristi reč stanovništvo, jer taj izraz uključuje sve ljude koji žive u zemlji, ne samo Nemce.
„U našim vremenima, svako ko kaže ’stanovništvo’ … tim jednostavnim činom odbija da podrži velike laži.“
Bertold Breht
Za savremeno oblikovanje Rajhstaga zaslužan je jedan Britanac, arhitekta ser Norman Foster, čiji je dizajn pobedio na konkursu za rekonstrukciju Rajhstaga nakon ujedinjenja dve Nemačke i odluke Bundestaga od 20. juna 1991. godine da sedišta parlamenta i vlade budu premeštena ili bolje rečeno vraćena iz Bona u Berlin. U skladu sa ovom odlukom, Savet starešina (Der Ältestenrat) Bundestaga doneo je odluku da će novo/staro sedište nemačkog saveznog parlamenta biti zgrada Rajhstaga. U sklopu odluke takođe je odlučeno da će u blizini zgrade Rajhstaga (zvaničan naziv zgrade je „Deutscher Bundestag – Plenarbereich Reichstagsgebäude“) biti izgrađene još tri nove zgrade koje sve zajedno čine Bundestag – Jakob Kajzer, Paul Lebe i Mari Elizabet Luders zgrade. Od kraja 2021. tu je i Luisenblok Zapad građevina koja obezbeđuje dodatnih 400 kancelarija usled povećanog broja članova Parlamenta.
Broj poslanika u nemačkom saveznom parlamentu je promenljiv zbog mešovitog većinsko-proporcionalnog sistema glasanja – svaki nemački glasač na dan izbora daje dva glasa, direktni za onoga ko će biti direktno izabran i predstavljati tu izbornu jedinicu (ukupno 299) u parlamentu i drugi za stranku za koju želi da ima svog predstavnika u ovom telu, tako da se broj predstavnika stranaka koje će ući u parlament određuje po ukupnom broju glasova koje su dobili (kažu da otprilike na svakih 60,000 glasova dolazi jedno poslaničko mesto; cenzus je 5% ili osvojene tri izborne jedinice). Sadašnji 20. Bundestag ima ukupno 736 poslanika – 598 regularnih poslaničkih mesta i 138 dodatnih, koja su stranke osvojile usled ukupnog broja glasova koje su dobile na poslednjim izborima. Nemci su ipak procenili da ovaj konstantan porast broja poslanika nije ni dobar ni ekonomski opravdan tako da su u martu ove godine usvojili novi izborni zakon po kome će broj poslanika biti ograničen na 630.
Opekotine
Istorija Rajhstaga je počela godinu dana nakon nemačkog ujedinjenja 1871. godine, kada je raspisan konkurs za arhitektonsko rešenje nove zgrade parlamenta za koju je određena lokacija tadašnjeg Kraljevskog trga (Königsplatz), koji se danas zove Trg Republike (Platz der Republik). Ipak, pojavio se veliki problem jer se na lokaciji koja je odabrana za novi parlament nalazila palata koja je pripadalo poljsko-pruskom aristokrati, Atanasijusu Račinskom. Proteklo je gotovo 10 godina do trenutka kada je ovaj bogati aristokrata odlučio da ipak državi proda svoje imanje. Ovo, međutim, nije bio kraj mukama koje su se isprečile pred izgradnjom Rajhstaga. Kajzer Vilhelm I, kancelar Oto fon Bizmark i drugi uticajni članovi Rajhstaga nisu mogli da se slože oko dizajna zgrade. Zbog toga je 1882, tačno 10 godina nakon što su objavili ime pobednika prvog, raspisan novi konkurs. Na konkursu su učestvovala 103 kandidata, ali je ipak pobedio nemački arhitekta iz Frankfurta, Paul Valot. On je dizajnirao zgradu u neobaroknom stilu, a inspiraciju je pronašao u izgledu Memorijalne hale iz Filadelfije, koja je služila kao centralna zgrada Svetske izložbe održane u ovom američkom gradu 1876. godine. Izgradnja je počela dve godine kasnije kada je 9. juna 1884. Vilhelm I na zvaničnoj ceremoniji položio kamen temeljac za novu zgradu. Ni to nije bio kraj prvobitnog oblikovanja Rajhstaga jer je Vilhelm II, unuk prethodnog cara koji je usvojio Valotov dizajn, uneo dosta izmena u originalni nacrt, tako da je ovom neobaroknom zdanju dodao kupolu od čelika i stakla. Nakon deset godina gradnje, 5. decembar 1894. Rajhstag je zvanično otvoren. Vilhelm II nije bio zadovoljan ni idejom da se iznad glavnog ulaza postavi natpis „Nemačkom narodu“, ali pošto ni narod nije bio zadovoljan njime, on je abdicirao, a socijaldemokrata Filip Šajdeman je 9. novembar 1918. sa prozora Rajhstaga proglasio Vajmarsku republiku.
Sledeći buran period u sudbini Rajhstaga, kao i nemačkog naroda došao je sa požarom koji se smatra ključnim trenutkom u uspostavljanju nacističke vlasti. Samo mesec dana nakon što je Hitler položio zakletvu kao nemački kancelar, u ovom zdanju je 27. februar 1933. izbio požar pod vrlo sumnjivim okolnostima, za koji su nacisti odmah optužili svoje najjače političke protivnike, Komunističku partiju Nemačke, tako da su i doneli dekret kojim su zabranili rad komunista. Nacisti nisu koristili Rajhstag za svoje parlamentarne poslove pošto su ga zbog požara proglasili neupotrebljivim, tako da su u retkim prilikama kada je parlament zasedao tokom njihovog režima, za to koristili obližnju zgradu Krol Opere (značajno oštećena tokom Drugog svetskog rata i 1951. je srušena).
Vatra je i dalje oblikovala sudbinu ove građevine, tako da je usled intenzivnog bombardovanja krajem rata i posledičnih požara teško oštećena, ali je i kao takva bila važan simbol nacističke države. Zbog toga je Staljinu i sovjetskim vojnicima bilo veoma važno da prvi stignu do ove zgrade i da je zauzmu. Tako je 2. maja 1945. i nastala jedna od najprepoznatljivijih fotografija Drugog svetskog rata, podizanje crvene sovjetske zastave iznad Rajhstaga. Fotografiju je snimio Jevgenij Haldej, sovjetski vojni fotograf rođen u jevrejskoj porodici u današnjoj Ukrajini. Iako je doneo svetsku slavu Sovjetskoj vojsci, 1972. je bio primoran da se penzioniše zbog narastajućeg antisemitizma u SSSR-u.
Nakon rata zgrada je praktično ostala u ruševinama više od decenije. Tek početkom 1960.-ih počeli su prvi pokušaji restauracije. Međutim i nakon te prve restauracije zgrada nije imala neku posebnu funkciju jer su sve vladine institucije preseljene u Bon, a i Berlinski zid koji je 1961. podelio grad na dva dela, prolazio je pored samog Rajhstaga – zid je nalazio na mestu jednog od današnjih unutrašnjih dvorišta. Ipak, zgrada je 1972. obnovljena po nacrtu Paula Baumgartena. Fasada je pojednostavljena i kameni ukrasi koji su bili uništeni nisu obnavljani, dok su oštećeni originalni zidovi prikriveni lažnim gipsanim zidovima. Ovako obnovljena zgrada služila je za povremene sastanke parlamentarnih odbora i grupa.
Prvo zasedanje Bundestaga nakon ujedinjenja Nemačke održano je 4. oktobra 1990, da bi 20. juna 1991. Bundestag, koji se još uvek nalazio u Bonu odlučio većinom od 338 glasova, sa 320 glasova protiv, da se sedište nemačkog saveznog parlamenta vrati u zgradu Rajhstaga u Berlinu. Raspisan je evropski tender na koji se prijavilo 80 nemačkih arhitekata, kao i 14 iz drugih EU zemalja. Iako je i sam pobednik konkursa, ser Norman Foster bio skeptičan prema mogućnosti da neki ne-nemački arhitekta može da pobedi na ovakvom konkursu ipak su u najuži krug ušla trojica ne-Nemaca, pored njega bili su to još Španac Santjago Kalatrava i Holanđanin Pi de Bruijn. Originalni Fosterov dizajn je uključivao stakleno-čeličnu nadstrešnicu koja bi se protezala prema severu i reci Špre. Kada je prošao početni zanos nakon ujedinjenja, sva trojica dizajnera su zamoljena da prerade svoje nacrte i da umanje budžete. Foster nije bio siguran na koji način bi mogao da umanji budžet za svoj prvobitni dizajn pa je odlučio da počne od početka i predložio je četiri nove opcije. Na kraju je jedna od tih novih opcija izabrana kao konačni pobednik.
Početak radova na obnovi Rajhstaga obeležen je umetničkim performansom bračnog para Hristo i Žan-Klod koji su 1995. godine iskoristili oko 100,000 kvadratnih metara srebrne tkanine i 15 kilometara plavog kanapa da bi izveli svoj performans, obmotavanja Rajhstaga. Obmotavanje je završeno 24. juna, da bi odmotavanje počelo 7. jula i tokom te dve nedelje oko 5 miliona ljudi je došlo da vidi ovaj performans. Hristo je objašnjavao da je oduvek bio zainteresovan da kroz svoja dela ispituje dijalog između Istoka i Zapada, tako da je ponovno ujedinjenje dve Nemačke i povratak Berlina na svetsku scenu bilo savršeno mesto za njegov performans.
Bilo je potrebno tri i po godine i oko 260 miliona funti da se projekat završi i da 19. aprila 1999. tadašnji predsednik parlamenta, Volfgang Tirze, simboličnim činom preuzimanja ključeva od Normana Fostera zvanično, u ime Bundestaga, preuzme zgradu Rajshtaga. Prva zvanična nedelja zasedanja Bundestaga u renoviranom zdanju počela je 6. septembar 1999. godine.
Pokazivanje ožiljaka
Foster je rekonstrukciju Rajhstaga zasnovao na četiri osnovna elementa: na važnosti Bundestaga kao demokratskog foruma, na razumevanju istorije, na pristupačnosti i na energičnoj zelenoj agendi. Svetlo i otvoren prostor su takođe značajan element njegovog dizajna, tako da su zidovi unutrašnjih dvorišta, soba različitih odbora, prijavnice, hodnika, napravljeni od velikih staklenih ploča. Ideja je bila da se poveća transparentnost vlasti, što je trebalo da predstavlja potpunu suprotnost nemačkim vlastima u vreme nacističkog režima. Foster je prvo u potpunosti ogolio zidove Rajhstaga, do figura isklesanih u kamenu, ali i grafita koje su po zidovima ispisali sovjetski vojnici. Grafiti su bili zaklonjeni Baumgartenovim gipsanim zidovima, a Foster je smatrao da novi, ujedinjeni nemački parlament treba da pokaže da je dovoljno sazreo i da može da se suoči sa ovim ratnim ožiljcima. Grafite su sovjetski vojnici (mada ima i imena poreklom iz drugih država) ispisivali ugarcima ili plavom tenkovskom kredom po zidovima Rajhstaga nakon što su ga osvojili. Vidi se mnogo imena, naziva mesta iz kojih su vojnici poticali (širom SSSR-a, tako da postoji i tzv. Ukrajinski zid), ali i poruka Staljinu, kao i nacistima. Kažu da je otkriveno oko 10% natpisa, dok su oni najvulgarniji ipak ostali pokriveni.
U sklopu Fosterovog koncepta veće transparentnosti i pristupačnosti, pripadnici javnosti (posetioci) i poslanici ulaze u zgradu na isti ulaz. Takođe, iznad prvog plenarnog sprata, gde se nalazi glavna sala u kojoj se odvijaju skupštinska zasedanja nalazi se polusprat sa pasarelama za posetioce. Plenum, tj. glavna sala je površine od oko 1,200 metara kvadratnih metara i 24 metra visine. Ima oko 1,000 mesta i njena unutrašnjost se vidi sa svih spratova zgrade, kao i iz unutrašnjeg dvorišta. Iznad plenuma su na mezaninu izgrađene galerije za posetioce sa ukupno 430 mesta, odakle posetiocu mogu uživo da prate rasprave u parlamentu. Salom dominira orao ispod koga se nalaze mesta za predsednika/predsednicu skupštine, zamenika i dvoje sekretara – jednog iz vladajuće koalicije i drugog iz opozicije. Ispred njih je podijum i mesto za stenografe. Sa leve strane predsednika, kada se gleda sa mesta za posetioce, nalaze se mesta za članove Vlade, dok su sa desne strane mesta Bundesrata (Savezni savet, drugi dom parlamenta). Iz te perspektive, prva mesta sa desne strane logično su u trenutnom sazivu rezervisana za AFD, a za Die Linke na krajnjoj levoj. Okolo plenarne sale nalaze se sale koje se koriste za različite plenarne aktivnosti, kao i soba za brojanje koja se koristi za snimanje glasanja ili za prebrojavanje glasova kada je u pitanju tajno glasanje. Iznad mezanina se dolazi do nivoa gde se nalaze kancelarije predsednika Rajstaga, a iznad je sprat sa kancelarijama različitih poslaničkih grupa i zatim krovna terasa i već čuvena Kupola.
Foster je prvo zamislio da dominiraju svetlo siva i bela, jer nije smeo da izabere boju koja bi na bilo koji način bila simbol neke političke partije. Kažu da je tadašnji kancelar Helmut Kol, insistirao na upotrebi življih boja a i pošto su ubrzo shvatili da sedi(sivi) ljudi u sivim odelima koji sede u sivim stolicama okruženi sivim zidovima, ne bi slali sliku otvorenosti i transparentnosti koju je Foster želeo da postigne svojim dizajnom, izbor je pao na kraljevsko plavu sa primesama ljubičaste, koju je Foster i zaštitio pod nazivom „Rajhstag plava“. Stolice je još 1984. dizajnirao italijanski dizajner i arhitekta Mario Belini zajedno sa svojim švajcarskim kolegom Diterom Tilom, a u Bundestag, onaj u Bonu su stigle 1992. godine. Foster je prvo imao drugačiju zamisao, ali pošto su ove stolice u međuvremenu postale jedna od prepoznatljivih komponenti parlamenta, odlučili su da ih zadrže. Boja sprata za posetioce je zelena, dok je sprat za predsednika, Savet starešina i menadžment Bundestaga obojen tamno crvenom bojom. Ne znam da li je ovo Fosterova zamisao, ali podseća na raspored boja u britanskom parlamentu – zelena je rezervisana za Donji dom (House of Commons), dok je crvena boja Gornjeg doma (House of Lords). Vrata na spratu sa parlamentarnim grupama su ostala u skladu sa originalnim dizajnom i obojena su sivom.
Kao i za originalnu zgradu iz 19. veka, završetak konkursa nije međutim označavao i završetak dizajnerskog posla. Iako je prvobitno odbio ideju kupole, Foster je nakon predloga jednog nemačkog arhitekte da se rekonstruiše i originalna krovna konstrukcija, počeo da razmišlja u tom pravcu. Kupola je sada verovatno najprepoznatljiviji aspekt obnovljene zgrade Rajhstaga. Iznad trećeg sprata se nalazi krovna terasa odakle se posetioci mogu popeti na kupolu prečnika 40 metara, napravljenu od 32,292 kvadratna metra stakla i 800 tona čelika. Vrh kupole se nalazi na visini od 47 metara (54 metra visine u odnosu na ulicu). I podnožje i vrh kupole su otvoreni. Osim što staklena kupola obezbeđuje uvid u rad poslanika, nudi i potpuni pogled na grad. Rajhstag je nakon obnove postao najpoznatija berlinska atrakcija i druga po popularnosti u Nemačkoj, odmah nakon katedrale u Kelnu.
Zgrada Rajhstaga, kao i ostale zgrade u okviru Bundestaga, je opremljena zelenom tehnologijom koja maksimalno koristi prirodne izvore energije. Svetlosna skulptura u obliku kupe koja se proteže od vrha zgrade do plenuma, sastoji se od 360 ogledala i usmerava dnevnu svetlost u Plenum. Iza ogledala se nalazi sistem za očuvanje energije koji pomaže da se zgrada zimi greje a leti hladi. Energetska strategija Bundestaga podrazumeva da se koriste CHP (kogenerativna) postrojenja sa generatorima koji koriste biodizel od uljane repice. Kažu da ova tehnologija obezbeđuje 70 procenata toplotne energije za grejanje zgrade i oko polovine električne energije za ostale tehnološke potrebe. Leti se višak energije koristi za sisteme hlađenja ili se u formi tople vode apsorbuje u sloju poroznih stena koje se nalazi na dubini od oko 300 metara ispod površine i po potrebi se ispumpavaju ponovo na površinu.
Zgrada Rajhstaga je svakodnevno (osim određenim praznicima) otvorena za posetioce od 8:00 do ponoći, s tim što je poslednji ulazak rezervisan za 21:45 h. Posete su potpuno besplatne, ali je potrebna prethodna registracija (može online putem sajta Bundestaga). Posle registracije potrebno je da sa sobom ponesete neki identifikacioni dokument sa fotografijom i zapamtite da nije dozvoljeno uneti nikakve boce (plastične, staklene…), prazne ili pune (da ne biste došli u iskušenje).
Veruje se da je za uspeh projekta obnove Rajhstaga velikim delom zaslužna Fosterova sposobnost prilagođavanja i pronalaženja kompromisa. Eberhard, jedan od istoričara u Bundestagu, nam je ispričao da mu je britanska kraljica Elizabeta II, prilikom svoje posete Berlinu i Rajhstagu 2000, na nemačkom (kažu da je volela da zbunjuje svoje obezbeđenje takvim „smicalicama“ – bila je svesna da niko od njih ne govori nemački) priznala da nije sigurna da bi Britanci tako dobro prihvatili da njihov parlament rekonstruiše neki strani arhitekta, a posebno ne Nemac.
