Japan se smatra postojbinom prvog romana na svetu. Pesnikinja i dvorska dama carskog dvora u Kjotu, Murasaki Šikibu, napisala je početkom 11. veka „Priču o Genđiju“ (Genji Monogatari, 源氏物語). Ovaj psihološki roman koji prati životne i ljubavne dogodovštine mladog princa Genđija, daje dobar opis života japanske aristokratije tokom Heian perioda (794-1185.), zlatnog doba japanske kulture.
Modernu japansku književnost uglavnom u svetu prepoznaju po muškim autorima poput Harukija Murakamija, Kenzabura Oea ili ranije Jukia Mišime i Jasunarija Kavabate, mada se čini da poslednje godine u Japanu donose povratak ženskih autora i neke drugačije teme. Pre četiri godine, prvi put od 1935. godine od kada se dodeljuju dve najprestižnije lokalne književne nagrade, Akutagava i Naoki, svih šest nominovanih autora bile su žene. Interesovanje Japanaca za priče koje su drugačije potvrđuje i primer iz jula iste godine kada je specijalno izdanje Bungei književnog časopisa pod nazivom „Južna Koreja, feminizam i Japan“, prvi put u svojoj 86 godina dugoj istoriji doživeo tri izdanja. Bungei se inače smatra konzervativnim časopisom koji promoviše tradicionalne vrednosti.
Možda na umu nisu imali takve tradicionalne vrednosti, ali u Japanu su se pojavila književna dela koja pišu starije autorke. „90 godina: šta je sjajno u tome?“ je jedno od takvih dela koje je napisala Aiko Sato 2017. godine. Sato je u trenutku objavljivanja imala 95 godina i zanimljivo je da je svoje humoristično delo napisala perom. Knjiga je prodata u više od milion primeraka i predvodila je listu najčitanijih izdanja te godine. Sledeće godine, Akutagava nagradu je dobila Ćisako Vakatake za svoj debitantski roman „Živim sama“, o 74 godine staroj udovici koja se prilagođava samačkom životu. Ćisako, koja kaže da je počela da piše sa 55, je u tom trenutku imala 63 godine. Još jedna od spisateljica iz ove generacije je sedamdesetogodišnja Makiko Ućidate, čiji roman „Gotov čovek“ (終わった人) počinje rečenicom „penzija je sahrana živih“. Ovakve romane u Japanu nazivaju „shukatsu“, tj. priprema za smrt, mada kažu da ova dela istovremeno navode mlađe generacije da razmišljaju o starosti i odnosu prema starima. Osamdeset osmogodišnja Mićiko Tara je još jedna od tih autorki. Od pre devet godina kada joj je umro suprug, živi sama. Prvo joj je u avgustu 2020. unuk otvorio Jutjub kanal (@Earth_Grandma) na kome deli recepte, pokazuje svoje unuke, ali i pravi video zapise sa svojih putovanja, i koji sada ima više od 163,000 pretplatnika. Dve godine kasnije, u martu 2022. objavila je knjigu „Živeti sama“, koja je za nekih devet meseci prodata u više od 120,000 primeraka. Izdavači kažu da su kupci uglavnom žene u šezdesetim i sedamdesetim godinama koje sa Mićiko dele strah od neizvesnosti koju im donosi samački život u tim godinama.
Po podacima iz 2021. Japan ima više od 36 miliona ljudi preko 65 godina starosti, što čini 28,9% stanovništva. Zanimljiv je i podatak da otprilike 30% domaćinstava koja se sastoje samo od starijih od 65 godina čine žene koje žive same. Nacionalni institut za stanovništvo i istraživanje društvene bezbednosti objavio je krajem aprila ove godine procene da će broj stanovnika svake godine nastaviti da opada za oko 800,000, tako da će 2070. iznositi oko 87 miliona, što je za oko 30 procenata manje od današnjih 125 miliona. Takođe, istraživanje kaže i da će jedan od deset stanovnika biti ne-japanskog porekla. Procena je da čak i ako poraste stopa prirodnog priraštaja, to se neće desiti među Japankama, već među stanovnicama Japana stranog porekla. Kažu i da će do 2070. godine procenat stranaca koji će živeti u Japanu postati dvocifren, oko 10% (2020. u Japanu živi oko 2,2% stranaca).
Škole bez dece
Još jedan od izazova za Vladu Japana je kako učiniti regione i zajednice van visoko urbanizovanih gradova, pre svega Tokija i Osake, održivim. Već 2014. su pokrenuli inicijativu regionalne revitalizacije jer su shvatili da se mora poboljšati infrastruktura, ali i društvene aktivnosti, jer će teško privući mlađe stanovnike ako ne postoje škole i kulturni sadržaji. Japanski premijer Fumio Kišida je u aprilu najavio set najnovijih mera kojima će podstaći prirodni priraštaj, uključujući i dupliranje budžeta za sve što ima veze sa decom, pa tako i obrazovanje. Mere uključuju i velikodušnije studentske zajmove i veću dostupnost vrtića. Dosadašnje mere nisu proizvele zadovoljavajuće rezultate. Prvi put od 1899. od kada se vodi ova statistika, stopa priraštaja je prošle godine oborila novi negativni rekord jer je rođeno manje od 800,000 beba. Ovo se desilo osam godina ranije nego što su to vladine projekcije pokazivale. Samim tim, jedna od prvih posledica trenda depopulacije je zatvaranje škola, posebno onih u malim, ruralnim sredinama. Podaci pokazuju da se svake godine zatvori oko 450 škola. U periodu od 2002. do 2020, oko 9,000 škola je trajno zatvoreno. Stanovnici tih oblasti kažu da to dodatno otežava doseljavanje mladih stanovnika, jer ko planira porodicu u mestu koje nema školu.
Jedan od nedavnih primera je selo Tenei, u oblasti Fukušima, koje sada ima nešto manje od 5,000 stanovnika, među kojima je samo oko 10% onih do 18 godina starosti. Sredinom prošlog veka, ovo mesto, poznato po uzgajanju pirinča, proizvodnji sakea i izvorima tople vode, imalo je više od 10,000 stanovnika. U to vreme je oko 50 učenika svake godine završavalo lokalnu školu. Ove godine, pre nego što je nakon 76 godina postojanja škola zauvek zatvorena, ovu dvospratnicu su pohađala samo dva učenika. Petnaestogodišnji Sato i Aoi su na početku imali još troje školskih drugova, ali su sa godinama ostali samo njih dvoje u razredu. Aoi želi da postane učiteljica, ali je brine da li će imati kome da predaje dok završi svoje školovanje. Sada deluje neverovatno da je tokom 1970.-ih u većim gradovima bilo teško pronaći mesto u vrtiću za dete.
Udeo dece od 14 i manje godina u populaciji pao je na 11,6%, tako da procene govore da će postotak radnog stanovništva u Japanu opasti za čak 20% do 2040. Sada, broj radno sposobnog stanovništva, između 15 i 64 godina starosti, iznosi oko 74 miliona.
Žene bez braka
Usled hroničnog nedostatka radne snage i pada prihoda muškaraca zapošljavanje žena je od 1990. snažno podsticano. Ipak, iako žene trenutno čine više od polovine radne snage u Japanu (54,2%), retko se nalaze na upravljačkim pozicijama (12,9%). Na primer, u medijima se broj žena na reporterskim pozicijama od 2001. godine povećao za 21,5 procenata, ali se broj žena na menadžerskim i uredničkim pozicijama povećao samo za 8,5%. Jedna od savremenih japanskih književnica, Murata Sajaka, piše da ženski likovi i u japanskoj književnosti gotovo uvek imaju sporednu ulogu. „Nije bitno koliko je neka žena mlada ili stara, čini se da nema drugog izbora osim da izabere jedan od dva puta: da bude majka ili kurva,“ piše Murata. Još jedna mlada spisateljica, Kavakami Mieko, piše da se moraju svi zapitati šta će uraditi u vezi reprodukcije i porodice jer kapitalizam postaje sve suroviji. Sumnja međutim da će se u Vladi zapitati tako nešto, jer su to „sve muškarci koji verovatno nikada nisu sami oprali sopstvenu odeću.“ Dodaje da samohrane majke mogu da zarade oko 250,000 jena (1,600 evra) mesečno, što političari u Vladi ne mogu da pojme i zaključuje da oni koji to razumeju, a to su žene, ne mogu da postanu političari na položaju. „Ako imaš decu, isključen si iz tog društva“, zaključuje Kavakami. Ona u svom romanu „Grudi i jajašca“ (Chichi to Ran) i pokreće pitanje šta su izbori žene kada se odluči da ima decu. Iako je za ovaj roman dobila Akutagava nagradu, naišla je na osudu tradicionalista, tako da je čak i bivši guverner Tokija, Išihara Šintaro, i sam romanopisac, nazvao njenu knjigu „neprijatnom i nepodnošljivom“. Možda je upravo ovakva izjava jednog od velikana japanske konzervativne politike i doprinela tome da se Kavakamina knjiga proda u četvrt miliona primeraka. Merama koje je najavila, Vlada u Tokiju kaže da želi i da menja način razmišljanja o rodnoj ravnopravnosti, kako kod kuće tako i u radnom okruženju. Po Izveštaju o stanju rodne ravnopravnosti koji svake godine objavljuje Svetski ekonomski forum, Japan je drugu godina za redom zabeležio pad, tako da je rangiran kao 125. od 146 država, što je najniži rang za jednu od G7 zemalja. Mere Vlade uključuju i podsticaje za muškarce ne bi li se odlučili da uzmu porodiljsko odsustvo za tate, mada mnogi Japanci kažu da se ne odlučuju na ovaj korak jer se plaše neke vrste odmazde kada se vrate na radno mesto. Predlog najavljenih mera bi trebalo da bude završen ovih dana, kao i proračun koliko će te mere koštati državu.
Japan jeste treća ekonomija sveta, ali su troškovi života visoki, rast plata ne prati porast troškova, a oko 40% Japanaca je zaposleno na određeno ili na privremenim poslovima. Kritičari kažu da konzervativne LDP vlade koje već decenijama vladaju Japanom, a koje podržavaju tradicionalne porodične vrednosti i rodne uloge, nisu na vreme prepoznale potrebu da donesu mere koje će biti inkluzivnije prema ženama, deci i manjinama. Žene koje nisu udate ili one koje nemaju decu su manje poštovane u društvu i kompanijama, pritom se brak, kod većine, smatra preduslovom za rađanje dece. U ovoj grupi su i pripadnici, a posebno pripadnice manjina. Megi, koja radi kao vodičkinja u Tokiju, mi je u razgovoru sama sebe opisala kao „polutanku“ (japanski pogrdni izraz je „hafu“ i potiče od engleske reči half, što znači polovina), jer joj je otac Japanac, a majka iz Hongkonga. Na moje pitanje zašto ona sama koristi taj izraz slegla je ramenima i rekla da ga svi koriste.
Žene ispod linije
I procena Nacionalnog instituta koja kaže da će procenat stanovništva starijeg od 65 godina porasti na 40%, ukazuje da će budućnost penzionog fonda zavisiti od stranih radnika. Ipak, ekonomisti upozoravaju da su ovo samo projekcije, jer će stvarni rezultati zavisiti od promene radnih uslova za strance, koji sada uglavnom rade u dužim smenama i za niže plate od domaćih radnika. Kritičari napominju da populaciona politika mora biti usklađena sa imigracionim merama, što je veoma klizav teren za većinu političara. Konzervativniji stručnjaci već smatraju da je Japan napravio prve korake ka tome da postane nacija imigranata. Navode da su u februaru ministri koji u kabinetu premijera sede u Savetu za ekonomsku i fiskalnu politiku, razgovarali sa ekonomistom Nobuhirom Kijotakijem, profesorom na američkom Prinstonu, koji im je „objasnio“ da je imigracija ključ za negativni priraštaj. Na tom sastanku je kažu odlučeno da se dozvoli rezidencijalni status na neodređeno vreme svim visoko obučenim radnicima koji imaju godišnju zaradu od minimum 20 miliona jena (oko 120,000 evra). Mesec dana kasnije, u martu, Vlada je objavila da je cilj da do 2033. oko 400,000 stranih studenata studira u Japanu, uz nadu da će deo njih ostati i da radi. Cilj je i da oko pola miliona Japanaca svoje visoko obrazovanje završi u inostranstvu i onda se vrati i radi u svojoj domovini.
Činjenica da će broj stanovnika starijih od 65 godina dostići 40 miliona znači i drastičan porast troškova zdravstvenog i socijalnog osiguranja. To naravno i povećava broj onih kojima će biti potrebna svakodnevna nega. Već sada oko 60% onih preko 85 godina starosti zahteva profesionalnu negu. Procena je da će već 2040. Japanu biti potrebno oko 2,8 miliona radnika za negu starih. Već su i izračunali da će im, ako se sadašnji trendovi nastave, nedostajati oko 700,000 radnika samo u toj oblasti. Velike urbane oblasti poput Tokija, čija prosečna starost već danas značajno raste, suočiće se sa ozbiljnim izazovima jer jednostavno neće biti u mogućnosti da obezbede bolničke kapacitete svima kojima će biti neophodni. Sa druge strane, statistika pokazuje da se trenutno broj dugovečnih stanovnika povećava zahvaljujući dobrom zdravstvenom sistemu i medicinskim inovacijama. Podaci iz septembra prošle godine pokazuju da Japanci imaju najveći broj stogodišnjaka, više od 90,000. Od toga je 88,6% ženskog roda.
Mićiko Tara je u svojoj knjizi navela da sadašnje penzionerke preko 70 godina starosti u principu mogu pristojno da žive, jer njihov i radni vek supružnika koincidira sa vremenom kada je japanska ekonomija bila u usponu tako da veliki broj ima svoje kuće i stanove i imaju relativno pristojnu ušteđevinu. Opisala je detaljno kako sa penzijom od oko 50,000 jena (nešto više od 300 evra) može sebi da obezbedi pristojan život. Oko 10,000 jena potroši na hranu i još 9,000 na račune. Penzija od oko 56,000 jena je prosek za one koji su sami plaćali svoje doprinose ili imali povremene poslove, što se u najvećoj meri odnosi na žene u Japanu. Međutim, zabrinjavajuće su projekcije da će sa projektovanim nastavkom trenda starenja populacije, realna vrednost penzionih izdvajanja do 2050. biti čak 30% manja nego danas. Sadašnje penzionerke kažu da bi bilo nemoguće živeti sa toliko umanjenom vrednošću penzije, jer već su sada ekonomisanje dovele do krajnjih granica. Hrana se kupuje direktno od malih, lokalnih uzgajivača, ostale namirnice se kupuju u prodavnicama „za 100 jena“, same prepravljaju ili šiju svoju odeću i sl. Istraživanje iz 2019. je pokazalo da su starije žene mnogo ranjivija kategorija u odnosu na muškarce. Očekuje se da će se procenat žena ispod linije siromaštva do 2040. popeti sa 22 na 25%. Kada se radi o razvedenim ili neudatim ženama dolazimo i do 50%. Nasuprot tome, po istim procenama, takva sudbina čeka samo oko 10% muškaraca. Objašnjenje za ovu razliku se pronalazi u sistemu koji je osmišljen u posleratnom Japanu, kada se od žena očekivalo da će napustiti svoje stalne poslove onog trenutka kada se udaju, jer će njihova dužnost biti da rađaju decu i brinu o domaćinstvu. Muškarci su bili ti od kojih se očekivalo da će finansijski obezbeđivati porodicu u kompaniji kojoj će posvetiti ceo svoj radni vek. Razvedene ili neudate žene, kao i samohrane majke bi se suočile sa finansijskom nesigurnošću jer su poslovi koje su mogle da rade bili lošije plaćeni i samim tim penzioni fond bi im bio dosta niži. Promene u načinu življenja i to da žene u poznim godinama više ne žive sa svojom decom su takođe dovele do porasta finansijske nesigurnosti za ove kategorije žena.
Ministarstvo zdravlja, rada i socijalne zaštite je u oktobru prošle godine dalo predloge kako da se problem donekle sanira produžavanjem perioda uplaćivanja doprinosa u penzioni fond (trenutno između 20. i 59. godine starosti). Razmišljaju i da podignu granicu za penziju sa sadašnjih 65 na 68 godina starosti. Ipak, upozoravaju da je penzioni sistem mehanizam za distribuciju novca i da predložene promene neće uvećati dostupna sredstva.
Nedavna Studija o starenju društva pokazala je da oko 9 miliona penzionera, što je oko 25% od ukupnog broja, nastavlja da obavlja neke povremene poslove, poput čistača, kurira, obezbeđenja ili vozača. To je velika razlika u odnosu na SAD gde je taj udeo oko 18% ili 10% u Britaniji. U Tokiju su vidljiviji stariji muškarci, dok su u manjim sredinama uočljivije žene, poput tri bakice koje u Kavagućiku, na jezeru odakle se posmatra planina Fuđi, vode restoran. U njihovom restoranu na samoj obali, gde njih tri obavljaju sve poslove od kuvanja do čišćenja, komplet ručak sa svežom ribom iz jezera kao lokalnim specijalitetom, košta manje od 900 dinara.
Besmrtnost napuštanja
Neki sa druge strane imaju drugačije ideje. Početkom godine, Jusuke Narita, trideset osmogodišnji asistent profesora na američkom Jejl univerzitetu, poreklom Japanac, izazvao je more reakcija kada je predložio masovna samoubistva kao izlaz iz krize sa ostarelim stanovništvom Japana. Narita koji predaje ekonomiju je pokušao kasnije da objasni da je to deo izjave iz 2021. koji je istrgnut iz konteksta. On jeste svoju tezu izložio u formi pitanja, ali je bilo jasno da je kao izlaz iz ove starosne krize predložio masovno samoubistvo, možda čak i masovni sepuku (japanski izraz za harakiri), ako ne i neki program obavezne eutanazije. Objašnjavao je kasnije da bi ovaj proces omogućio mladim generacijama da lakše pronađu svoje mesto u politici i biznisu, koje sada okupiraju starije generacije koje odbijaju da naprave mesto za mlade. Iako je Narita inspiraciju za eutanaziju našao u švedskom hororu „Sredina leta“ iz 2019, mnogi su se prisetili da se godinu dana ranije u Japanu prikazivao distopijski film Naritine vršnjakinje, Ćije Hajakava, „Plan 75“, koji takođe nudi eutanaziju kao rešenje starijim članovima društva. Iako su mnogi, ne samo u Japanu, bili šokirani ovakvim stavovima mladog predavača, Narita kaže da su mu doneli mnogo pratilaca među nezadovoljnim mladim Japancima.
Japan se inače oduvek suočavao sa visokom stopom samoubistava. Prošle godine se gotovo 22,000 ljudi odlučilo da na ovaj način okončaju svoj život od čega je skoro četvrtina u dobi od 50 do 59 godina. Podaci Ministarstva zdravlja pokazuju da se kao najčešći razlozi navode zdravstveni (58%) i porodični problemi (22%). Jedno od mitskih mesta na kojima ljudi okončavaju svoj život jeste i Aokigahara šuma u podnožju planine Fuđi (富士). Inače ova, za Japance sveta planina, je bila i mesto drugačijeg običaja. Ubasute (u doslovnom prevodu „napusti staru ženu“) je neka vrste lapota, za koji se kaže da je u Japan došao sa budizmom iz Indije. Budistička legenda kaže da sin na leđima nosi ostarelu i onemoćalu majku na planinu gde će je ostaviti da umre, jer više ne može da brine o njoj. Jedan od razloga zašto je to Fuđi može biti i legenda, Priča o sekaču bambusa iz 9. veka, po kojoj se ime ove planine nekada pisalo drugačijim ideogramima, onima koji označavaju besmrtnost (不死).
Uprkos naslovu, roman Makiko Ućidate pokazuje da niko, posebno ne u Japanu, nije zaista gotov kada ode u penziju. Odličan primer za to je Jošiko Zakođi, koja je u malom mestu Iido, u Nagano prefekturi u središtu Japana, 1992. godine, u svojoj 60. godini, kada joj je muž otišao u penziju, odlučila da otvori prodavnicu uprkos tome što joj je većina rođaka i prijatelja govorila da je luda što to radi. Iako je Jošiko celog života bila domaćica i nije imala slično preduzetničko iskustvo, njena prodavnica je uskoro prerasla u mnogo veću zajednicu, jer se u prodavnici prodaju lokalni proizvodi, gotova jela, kao i razne rukotvorine koje izrađuju stariji stanovnici grada. Njena organizacija i savetuje starije žene koje žele da pokrenu svoj posao, organizuje časove japanskog za strance u njihovoj zajednici, ali i daje besplatne časove matematike i drugih predmeta deci. Kaže da ne razmišlja da prestane da radi, jer još ima mnogo toga da se uradi, a ona želi da pokrene promene u društvu.
Možda je to bolji put u besmrtnost.
