Uz zveckanje čaša i žamor gostiju, jedan barmen strpljivo secka šunku, dok drugi kredom po šanku, iznad koga vise šunke, sabira račun. Ovo nije scena iz nekog filma već uobičajena atmosfera iz „El Rinconcillo“ prvog tapas bara u Sevilji (mi bi verovatno rekli kafane), otvorenog davne 1670. godine. Vlasnici vole da naglase da je bar otvoren za vreme vladavine Karlosa III i da se od tada do danas na španskom prestolu promenilo 15 kraljeva iz četiri dinastije. I u ovom baru „Na ćošku“ (tako bi se otprilike preveo naziv bara) protokol je da nema protokola – koštice od maslina se bacaju na pod, gde su nekada završavali i pikavci jer se pepeljare nisu koristile. Za razliku od većine girija (guiri – sleng za strance, posebno one svetle puti i kose za koje je odmah jasno da nisu „odavde“, kao gringo u Meksiku) Španci, posebno u Andaluziji, ne vole da sede, radije će da nađu malo prostora pored šanka ili pored jednog od velikih burića od šerija koja sada služe kao stolovi. S tim da ako stojiš pored šanka povremeno se očekuje da dodaš tanjire i čaše gostima koji su pored burića ili onima koji su ispred bara. Iako deluju isto u belim košuljama sa crnim prslukom i crnom kravatom, barmeni su svi priča za sebe (žene ne rade iza šanka). Neki će da ćaskaju sa svima, dok se drugi više sporazumevaju pogledom. Ipak svima je jedna osobina zajednička, nema žurbe, čak i kada gosti pokušavaju da ih ubrzaju, ali u hrani i vinu se uživa polako. Kažu da je vreme da se ide dalje kada račun ispisan kredom dođe do ivice šanka.
Život u Andaluziji podrazumeva flamenko, koridu, gitare, magične pejzaže i građevine i naravno izobilje ukusa. Nije ni čudo da su se ovde rodili i stvarali neki od najvećih španskih umetnika, poput Velaskeza, Pikasa i Murilja, kao i da su Andaluziju zavoleli stranci poput Ernesta Hemingvej (više u tekstu „Tragom Hemingveja – Ronda“) i Orsona Velsa.
Andaluzija je jedna od najpoznatijih filmskih destinacija. Tu je sniman „Lorens od Arabije“, „Dobar, loš, zao“, „Kleopatra“, „Konan varvarin“, „Indijana Džons“ i naravno „Igre prestola“. Pored impresivne arhitekture, za to je u velikoj meri zaslužna i Tabernas pustinja (Desierto de Tabernas). Manje od 75 mm kiše godišnje, kaktusi, gušteri i temperature koje leti dostižu +50C su glavne odlike ove oblasti.
Pored pustinje u Andaluziji se nalazi i najviši planinski vrh Španije, Mulasen (Mulhacén), deo planinskog venca Sijera Madre. Visina mu je 3478 metara, a ime je dobio po jednom od mavarskih kraljeva koji je sahranjen u njegovom podnožju. Kažu da za uspon južnom stranom nije potrebna posebna priprema.
Andaluzija je jedini region u Evropi koji ima i atlantsku i mediteransku obalu. Na skoro 1,000 kilometara obale nalaze se neke od najlepših plaža Evrope. Obala Atlantskog okeana poznatija je kao Costa de la Luz, dok se obala Sredozemnog mora naziva Costa del Sol.
Andaluzija ima i najveći broj golf terena u kontinentalnoj Evropi (110), tako da svake godine oko 5 miliona ljubitelja golfa poseti ovu špansku provinciju. Najpoznatiji turnir je Valderrama Masters, čiji televizijski prenos svake godine gleda oko 400 miliona ljudi. U Andaluziji se nalazi i najveća (170,000 hektara) šuma hrasta plutnjaka u Evropi i jedna od najvećih u svetu, tako da ovde možete da kupite različite proizvode od plute (cipele, torbe, kačkete…).
Pod arapskom (mavarskom) vlašću je bila gotovo 800 godina (711-1492) i uticaj na kulturu, arhitekturu i način života je vrlo primetan. Najčešća teorija o poreklu imena jeste da potiče od arapskog al-Andalus, jer se veruje da su Vandale koji su pre njih naseljavali ove predele zvali Andals (bez početnog slova „v“), pa su to preneli i na ostale stanovnike ovog područja. Meni se ipak više sviđa teorija jednog Amerikanca da ime znači „hodati polako“, kao složenica izvedena iz dve stare reči u španskom, jer se ovde živi polako. Španija je sa 83 godine na drugom mestu po prosečnoj dužini života, odmah iza Japana. Mediteranska ishrana i opušten način života u Andaluziji značajno doprinose ovom pozitivnom rezultatu. Procenjuje se da bi ova brojka mogla do 2040. godine da dođe i do proseka od 87 godina.
Jedna od glavnih odlika ishrane je upotreba maslinovog ulja jer je Andaluzija njegov najveći proizvođač sa oko 1,5 miliona tona godišnje, što je količina kojom bi moglo da se napuni više od 450 olimpijskih bazena. Grad Haen (Jaén) se smatra svetskim centrom maslinovog ulja, jer se samo u ovom delu Andaluzije godišnje proizvede više nego u celoj Italiji. Tokom mavarske vladavine Andaluzija, posebno Kordoba, je bila jedan od najrazvijenijih delova Evrope. Oni su unapredili sisteme za navodnjavanje što je značajno pomoglo razvoj poljoprivrede – počeli su da gaje neke nove biljke poput šafrana, pamuka, šećerne trske i pirinča.
Andaluzija je i postojbina šerija (sherry), vina koje se pravi od belog grožđa u okolini grada Herez de la Frontera (Jerez de la Frontera). Šeri se smatra jednim od najstarijih vina u Evropi. Dok su Španci grad zvali Herez, arapski izgovor je bio Šeriš (Sherish). Kada je 1587. godine ser Frensis Drejk iz Kadiza u Englesku dopremio oko 1,000 burića sa ovim pićem, prilagodili su arapsku verziju imena, jer im je bila lakša za izgovor.
Veruje se i da je Andaluzija zaslužna za nastanak tapasa. Legenda kaže da je kralj Alfonso XIII tokom jednog od svojih putovanja zastao kod jedne popularne taverne u Kadizu. Kada je naručio vino, konobar mu je doneo čašu vina preko koje je bilo parče šunke. Kralj je začuđeno pitao konobara zašto je to uradio i konobar mu je objasnio da je stavio parče šunke preko čaše da vetar koji je duvao ne bi naneo prašinu u vino. Kralju Alfonsu se taj „zalogaj“ toliko svidelo da je odmah doneo naredbu da sve taverne treba da služe tapase (tapas u bukvalnom prevodu znači poklopac). Samo Sevilja ima oko 4,000 tapas barova i taverni, po jednu na svakih 200 stanovnika.
Sevilja
Najveći i glavni grad Andaluzije je Sevilja, za koju se veruje da ju je osnovao Herakle. Poznata je i po tome što je nekoliko rimskih careva rođeno u njenoj okolini, poput Trajana i njegovog naslednika Hadrijana. Sevilja se nalazi na obroncima reke Gvadalkivir (Guadalquivir) koja deli grad na dve polovine: Sevilju i Trijanu. Reka Gvadalkivir (koju su Rimljani zvali Betis, a Arapi Betik Vad al Kabir) imala je velikog uticaja na istoriju grada. Ona je odgovorna za to što je Sevilja dugo bila glavna trgovinska luka.
Uz reku se nalazi Trg bikova (Plaza de Toros), jedna od najpoznatijih arena za borbu bikova i jedina korida ovalnog oblika. Ovde se i dalje od Uskrsa do kraja leta svake nedelje održavaju borbe s bikovima, uz izuzetak avgusta, kad se korida održava samo 15. avgusta.
Katedrala Sevilje, posvećena Bogorodici, je treća po veličini crkva u svetu nakon Crkve svetog Petra u Rimu i Crkve svetog Pavla u Londonu. Ova katedrala iz 15. veka nalazi se na mestu nekadašnje džamije koja je bila izgrađena krajem 12. veka. Centralni deo crkve se uzdiže do 37 metara visine i obuhvata površinu od 11,520 kvadratnih metara. U ovoj katedrali se nalaze ostaci Kristofera Kolumba. Bilo je mnogo diskusija oko toga gde je sahranjen Kolumbo jer su njegovi ostaci nastavili da putuju i posle smrti – od Kube, Dominikanske Republike do Španije. Ipak na kraju je odlučeno da će taj status pripasti Sevilji.
U sklopu katedrale nalazi se i toranj La Giralda koji je prvobitno bio minaret džamije, a sada je zvonik katedrale. Sa svojih 104 metra visine, viši je i od Big Bena i od Tornja u Pizi.
Odmah do katedrale nalazi se Kraljevska palata (Reales Alcázares), izvorno izgrađena u mavarskom (mudéjar) stilu, da bi je kasnije nadograđivali baroknim i renesansnim elementima. Sagradio ju je Pedro I Okrutni i u njenom sklopu se mogu videti predivne sobe i raskošne bašte i jezera. U Igri prestola, ova Kraljevska palata je predstavljala Vodene vrtove Dorne. Ovde, između Katedrale i Palate, je i Bario de Santa Kruz, tj. Jevrejska četvrt, koja je ispunjena crkvama koje su nekada bile sinagoge.
Iz istog perioda je i Palata de los Duenjas (Palacio de las Dueñas) koja je dom vojvode, tj. vojvotkinje od Albe. Palata je tipična andaluzijska sa brojnim unutrašnjim vrtovima, hodnicima, fontanama i stubovima. Najpoznatija stanovnica ove palate bila je 18. vojvotkinja, Kajetana, koja je umrla 2014. godine. Pored toga što su je zbog tri braka, ljubavi prema veselom životu i plastičnim operacijama mnogi smatrali kontroverznom, za građane Sevilje ona je uvek bila simbol grada i svega onog što smatraju tradicionalno svojim. Kažu da je obožavala koridu, jedan od muževa je bio matador – i flamenko, koji je i nastao ovde u 19. veku.
Sevilja je inače poznata po noćnom životu i brojnim festivalima. Jedan od najpopularnijih je Santa Semana (Sveta nedelja), koji se održava na Veliki petak. Drugi veliki festival je i „Feria de Abril“ (Aprilski sajam, a možda je bolje da kažemo vašar), koji podrazumeva nedelju dana flamenka i tradicionalne andaluzijske kuhinje. Na velikom prostoru preko reke, u 14 ulica postave više od 1,000 „kaseta“ (caseta), drvenih konstrukcija/restorana. Većina je u privatnom vlasništvu i mesto u njima je rezervisano mesecima unapred, ali kažu da ako znate prave ljude mesto se lako nađe. Ne znam da li su se sažalili na nas guiris ili je nešto drugo bilo u pitanju, u svakom slučaju dali su nam dva mesta za stolom. Naravno, naručuje se kombinacija tapasa i nekih tradicionalnih jela za koja i danas nisam sigurna šta su, a pije se dobro rashlađeni fino (iako su tvrdili da je suvo, ili bar najsuvlje od svih šerija, ja nisam mogla da ga pijem, suviše je slatko).
U aprilu se gradom širi i slatki miris pomorandžinog cveta (zbog velikog broja stabala i samim tim cvetova može da izazove i alergiju) jer je Sevilja grad sa najvećim brojem stabala narandžinog drveta. Veruje se da ih ima oko 48,000. U periodu između decembra i marta, kada sazrevaju, bukvalno se kotrljaju ulicama grada. Ova vrsta gorkih pomorandži se često i naziva Sevilja pomorandžama i uglavnom se koriste za pravljenje likera ili džemova. Ove godine je gradski vodovod došao na ideju da od pomorandži sakupljenih po ulicama Sevilje počnu da proizvode električnu energiju iz metana koji nastane fermentiranjem voća. Nadaju se da će do 2023. uspeti da daju doprinos snabdevanju grada, jer svake godine sakupe oko 35 tona plodova koji su do sada uglavnom propadali.
Još jedna od prepoznatljivih atrakcija Sevilje je i Gradski suncobran (Metropol Parasol), najveća drvena struktura na svetu. Lokalci ga nazivaju „Pečurke otelotvorenja“ (Setas de la Encarnación), jer se nalazi na Trgu otelotvorenja (Plaza de la Encarnación), a sastoji se od 6 drvenih pečurki. Visina je nešto preko 75 metara i delo je nemačkog arhitekte Jurgena Majera.
Naravno, kao i ostatku Španije, i u Sevilji je fudbal važna stavka – ili si beatiko (beatico) i navijaš za Real Betis (zeleno-beli) ili Seviljista (Sevillista) i podržavaš Sevilju (crveno-beli). Radi se o još jednom velikom rivalstvu, tako da je gužva u gradu ogromna kada god se igra gradski derbi.
Dok šetate gradom sigurno ćete na mnogim mestima primetiti simbol „NO8DO“. Kažu da ga je gradu dodelio Alfonso X u znak zahvalnosti za podršku kada je njegov sin, Sančo IV od Kastilje pokušao da mu preotme presto. „8“ u stvari predstavlja klupko vune jer se vuna na španskom kaže „madeja“ i sve zajedno se izgovara „no me ha dejado“ što bi u prevodu značilo „nije me (grad) napustio“. Možda hodaju polako, ali kažu da su Andalužani, poput konja Andaluzijske rase (čistokrvna rasa iz 15. veka), pametni i neustrašivi, zbog čega se i koriste u koridi.
