Meša Selimović je u svom romanu „Derviš i smrt“ tačno opisao potrebu za slobodom koju donose putovanja.
„Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on ce počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametne uslove. Kuda i kako da ode?“
Derviš i smrt – Meša Selimović
Derviši na svojim putovanjima fizički ne pređu veliku razdaljinu, ali kažu da u svom umu odu u neku potpuno drugu dimenziju. Počinju uz molitvu, ritam, uz muziku i ples, a neki završe sa probadenim obrazima. Sa dervišima sam se srela dva puta – jedno su bile mevlevije (oni koji se vrte) ili bar njihova komercijalna varijanta u Istanbulu, a drugo rifaije (oni koji se bodu) u Skoplju.
Sufizam je mistički aspekt islama. Naziv potiče od reči suf ili vuna, po jednostavnim, belim vunenim ogrtačima koji derviši nose. Veruje se da je dervišizam počeo još sa Muhamedom. Fakir ili derviš (što znači siromašan) bio je čovek koji se odricao svih dobara i bogatstava da bi živeo jednostavno. U taj jednostavan život se uklapaju i jednostavne vunene haljine za koje kažu da su Džordžu Lukasu poslužile kao insipracija za džedaje u Ratovima zvezda. Čak su i delovi filmova snimani u Sahari gde živi jedan derviški red iz Tunisa, čiji običaji i rituali su mu takođe poslužili kao inspiracija za film.
U početku su dervišizam propagirali i propovedali pojedinci, nije bilo organizovanog sistema. Organizovano se javljaju u 8. veku na prostorima Mesopotamije. Već u 9. veku nailaze na otpor klasičnih islamista koji ih i danas odbacuju kao sektu. U 12. veku nastaju bratstva derviša ili redovi – učenici se okupljaju u kući učitelja. Učenici se nazivaju putnicima (salikun) koji slede stazu (marika). Svaki od redova dobija ime učitelja, ali i posebne vizije, molitve, običaje i svoj „dikir“- „sećanje“ na Boga. Dikir ili zikr predstavlja ritualnu molitvu, tokom koje se koristi tehnika dubokog disanja, muzike i plesa, do dostizanja jedne vrste transa. Danas derviša najviše ima u severnoj Africi i Sahari gde je ostalo njihovo beduinsko uporište.
Neki od glavnih redova, tj. tarikata su: kadirije, šazilije, rifaije, mevlevije, nakšibendije, halvetije, bedevije, desukije, sinanije, suhravardije, čištije, kubrevije, bektašije. Tradicionalna mesta derviškog okupljanja su tekije, posebne građevine ili centri namenjeni životu derviša u zajednici. One su obično podizane u okviru kompleksa građevina koje sadrže prostor za molitvu (mesdžid, džamija), podučavanje (medresa), stanovanje (kuća, ribat), sećanje na mrtve (turbe, mauzolej, nišani), odmor za goste (musafirhana), kao i javna dobrotvorna kuhinja za siromašne i putnike (imaret). Njihova gradnja je počela još u 12. veku, s osnivanjem prvih tarikata.
(Detaljne informacije o dervišizmu u knjizi Milana Vukomanovića Homo viator Religija i novo doba)
Kontra kazaljke na satu
U Turskoj je odlazak na dervišku semu jedna od “obaveznih” aktivnosti. Izbor je veliki i po dužini predstave, po mestu održavanja, po broju derviša, itd. Samim tim cena je od 10-30 evra. Klasična sema traje oko sat vremena i podeljena je u četiri uzastopna dela sa desetominutnim plesom i kratkim pauzama između, tokom kojih se svira, peva i recituje iz Kurana. Ta četiri dela treba da simbolizuju kretanje derviša prema Bogu, saBogom, u Bogu i od Boga (povratak). Derviši se tada, uz dopuštenje šejha (starešine) vrte u krug, suprotno od smera kazaljke na satu, pri čemu desna noga uvek ide preko leve. Oni se istovremeno okreću oko svoje ose, ali i po sali, zajedno s drugim dervišima, poput planeta koje kruže oko sunca. Njihove ruke su raširene kako započinju semu, desni dlan je okrenut ka nebu, kao za molitvu, a levi dlan je okrenuta ka zemlji. To simboliše vezu između neba i zemlje i prenošenje dobročinstva narodu od Boga. Instrumenti koji se koriste tokom seme su obično nej ili naj („derviška frula“, flauta od trske, dužine 40-80 cm), oud (lauta kratkog vrata), tambur (lauta dugog vrata), kudum (mali dupli talambas) i cimbal.
Mevlevije, „vrteće derviše“, osnovao je Rumijev sin Sultan Veled. Njihov centar je danas u Konji (Turskoj), gde se nalazi i Rumijev grob, mauzolej, koji su mesto hodočašća za mnoge sufije, ali i ostale muslimane iz celog sveta. Prema mevlevijskoj legendi, prvu semuje, oko 1249. godine, izveo sam Rumi, u čaršiji Konje, ispred radnje jednog zanatlije, uz ritmičke zvuke kovačkog čekića.
Na vrhu igle
Podaci govore da su tokom otomanske vladavine na današnjoj teritoriji Makedonije postojali brojni derviški redovi. Putopisac Evlija Čelebija piše da je u Skoplju radilo 20 tekija, Štipu 7, Radovišu, Valandovu, Tikvešu, Kumanovu, Strumici i Ohridu bar po jedna tekija. Posle procvata dervišizma tokom 18. i 19. veka, 1950-ih je radilo 48 tekija sa 30 šejhova i oko 3,000 derviša. Deset godina kasnije taj broj se sveo na 11 tekija sa 11 šejhova i oko 700 derviša.
Jedna od njih je i Rufai tekija u blizini Isa-begove džamije, u okviru Stare skopske čaršije. Veruje se da je najstarija, a i jedina je koja redovno radi. Obredi se vrše posle „džume“ (posle podnevne molitve u petak), a posebno uz ramazan. Ova tekija važi za najbogatiju u Skoplju. Tekija je u principu uvek otvorena, a kod šejha, pored ceremonije, dolaze i vernici na razgovor, po savet, a često dolaze i žene sa svojom bolesnom decom, da bi im dao neki biljni lek, melem ili iščitao molitvu.
Šejh Erol je preuzeo ovu tekiju u februaru 1988, kada je njegov otac Hajdar preminuo. I sam odlazak do ove tekije bio je prava avantura. Taksisti nikako nije bilo jasno šta će dve strankinje, jedna poludomaća iz Beograda i jedna profesorka sa nekog tamo američkog univerziteta u tom delu grada, tako da nas je nekoliko puta pitao da li stvarno želimo da nas baš tamo ostavi. On je naravno odmaglio čim smo izašle iz kola, a mi smo krenule da tražimo odgovarajući kućni broj. Dodatnu konfuziju stvorila je činjenica da su na visokim betonskim ogradama uglavnom bila postavljena po dva potpuno različita kućna broja, ali i pored toga nije bilo broja koji je nama bio potreban. Kasnije smo saznali da su gradske vlasti nedavno pre našeg dolaska preimenovale ulicu i potpuno promenile brojeve, tako da su na ogradama bili i stari i novi brojevi. Profesorka je entuziastično pokušala na engleskom da sazna gde treba da idemo, ali pošto su je bledo gledali, srpski nam je ipak bolje poslužio. Prvo dvoje na koje smo naišli i pokušali da pitamo su nas samo iznenađeno pogledali i produžili dalje. Na našu sreću naišao je momak kome je bilo zanimljivo da vežba engleski i srpski tako da nas je on odveo do šejh Erola.
Dočekala nas je ćerka, poslužila čajem, a onda je došao šejh i odmah nam objasnio da ga zovemo Erol Baba. Prevođenje teme o kojoj ne znaš mnogo nije lako, ali kada neko ima harizmu kao baba Erol onda razgovor teče vrlo glatko. Pored svih objašnjenje filozofije koja stoji iza njihovog učenja, meni je najupečatljiviji ostao baba Erolov ležeran odgovor na to da li zikr tokom kog probadaju obraze, ili u nekim slučajevima vrat, tanjim ili debljim iglama, boli, jer se samo nasmejao i rekao „ma, to ne može da boli, zar ne“. Složili smo se da ću mu verovati na reč.
Iako je dokumentarac „Derviši“ Aca Petrovskog snimljen u ovoj tekiji 1955. godine i dalje verno odslikava atmosferu iz tekije
Kao da celokupna avantura nije bila dovoljna, poseta se završila upoznavanjem sa sinom i ponudom da ostanem i udam se za njega uz objašnjenje „ne brini, nema veze što ima već jednu ženu, ona je mlada, a njemu treba neko kao ti, a i već je prošle godine postao punoletan, da znaš“. Dogovorili smo se da mi ostavi malo više vremena da razmislim 🙂
Nekoliko godina kasnije sam pročitala da je baba Erol završio svoj život na ovom svetu. Sada valjda putuje u nekoj drugoj dimenziji, a ja ga se često setim tokom svojih ovozemaljskih putovanja i toga da je u stvari samo putovanje bitno.
