Kažu da je ‘saudade’ jedna od glavnih karakteristika Portugalaca koji važe za vrlo druželjubive i ljubazne, ali istovremeno i veoma nostalgične i melanholične. Nema pravog prevoda za ovu reč koja označava melanholično osećanje nepotpunosti, intenzivne čežnje. Može ti nedostajati neko ili nešto, kao delić slagalice koji nedostaje da bi bio potpun. Može i predstavljati čežnju za nečim što se nikada nije dogodilo i što u stvarnosti ne postoji i baš zbog toga postoji to osećanje čežnje. 

Iako se često povezuje sa vremenom velikih portugalskih otkrića (15. i 16. vek), kada su mnogi portugalski moreplovci osećali nostalgiju za bliskim ljudima i mestima dok su plovili nepoznatim morima, u nekim istorijskim izvorima se pronalazi još u 13. veku, u vreme Rekonkiste, tj. borbe Španaca i Portugalaca da proteraju Mavare i ponovo osvoje (reconquista) Pirinejsko poluostrvo. Mavari su počeli osvajanje ovog regiona 711. godine i tokom sledećih osam godina su zauzeli veći deo poluostrva. Mavarska vladavina Al Andaluzom (do 1492.) ostvarila je naravno i veliki uticaj na umetnost. Zanimljivo je da je jedna od umetnosti koja je odumirala u Španiji, u Portugalu počela da cveta sa dolaskom Mavara. 

Poreklo filigrana se povezuje sa trećim milenijumom pre Nove ere i Mesopotamijom, jer se veruje da su neki od najstarijih komada nakita nastali oko 2500g.p.n.e. na teritoriji današnjeg Iraka. Zatim je preko Mediterana, tj. Grčke i Rima došao i u današnju Evropu. Rimsko carstvo je i zaslužno za naziv filigran – reč filigrana je nastala spajanjem reči filum (nit) i granum (zrno). U vreme Al Andaluza u Portugalu nastaju novi motivi i nove tehnike pravljenja filigrana, koje se dosta razlikuju od onih u ostatku sveta. Tako je filigran, iako nije bio jedinstven za Portugal, postao jedan od njegovih nacionalnih simbola i deo njegovog nasleđa. 

Tlo severa Portugalije u Minjo (Minho) regionu gde se nalaze gradovi Porto, Braga i Gimaraeš, oduvek je bilo bogato zlatom. Veruje se da je u ovom regionu, posebno u gradovima Povoa di Lanjozo (Póvoa de Lanhoso) i Vijana de Kastelo (Viana do Castelo), filigranstvo počelo da se razvija još u vreme Rimskog carstva. U tom regionu su pronađene i najveće kolekcije zlata, od kojih neki od najstarijih komada potiču iz Gvozdenog doba (oko 1300g.p.n.e.). Portugalsko zlato se razlikuje od evropskog i po čistoći, jer je većina zlata u Evropi 18-karatno (75% zlata i 25% ostalih metala), dok je portugalsko uglavnom od 19,2 karata (80% zlata i 20% ostalih metala). Portugalski majstori kažu da 24-karatno zlato nije dobro za filigranski nakit jer je dosta mekše od 18-karatnog, a pošto su ove tanke zlatne niti svakako veoma delikatne, one od 24-karata mogu mnogo lakše da se oštete. 

U Minju se ova veština prenosila sa generacije na generaciju, ali zbog činjenice da su stari majstori uglavnom bili nepismeni, ima veoma malo pisanih tragova o istoriji i ranijim načinima izrade filigrana. Tajne ovog zanata su usmeno prenosili svojoj deci, tako da se istorija filigrana u Portugalu može čuti u ono malo sačuvanih porodičnih priča. 

Stvaranje filigrana nije nimalo jednostavno. Prvo se zlato topi na visokoj temperaturi da bi se izlilo u metalni kalup. Tako nastaje tanka zlatna šipka koja se zatim, uz pomoć posebnog alata razvlači u zlatnu žicu. Nakon toga se uz pomoć dve daske ova žica tanji, da bi se potom dve niti uplele u jednu. Konačno, ova upletena nit se pritiska cilindrom (ranije se za ovo koristio čekić) da bi se dobila karakteristična zrnasta struktura portugalskog filigrana. U ovom procesu koristi se deset različitih alatki, uz mnogo istezanja i uvijanja i udaranja da bi se dobila nit maksimalne debljine od 0,22 mm. Zbog toga filigranstvo zahteva strpljenje i ljubav. Dok se u Povou filigranstvom uglavnom bave muškarci, u Gondomaru je ženama (enchedeiras) prepušten finiji deo posla, tj. popunjavanje tradicionalnih oblika zlatnim i srebrnim nitima. 

Iako su već 1960.-ih u juvelirstvu počele da se koriste i moderne tehnologije poput laserskih rezača, koje znatno olakšavaju i ubrzavaju proces izrade nakita, majstori filigrana iz Minja će i dalje reći da je stvar ponosa (chieira) da se sve radi ručno, uz pomoć tradicionalnih alatki.

„Zlatno doba“ filigrana počelo je u 19. veku kada je prestao da bude ekskluzivno pravo aristokratskih porodica, tj. kada su crkva i porodice poljoprivrednika počele da ga kupuju. Dodatni razlog je taj što je taj novi dizajn – manje popunjen nego tradicionalni – zahtevao manju količinu zlatnih niti i samim tim bi ovakav nakit bio jeftiniji nego tradicionalni zlatni privesci od jednog komada zlata. Kažu da je nekada u poznatoj Ulici cveća (Rua das Flores) u Portu bilo 19 zlatara i pošto su njihovi izlozi bili okrenuti ka jugu, prolaznici bi bili zaslepljeni zlatnim odsjajem filigrana na jarkom portugalskom suncu. Krajem 19. veka zlatarstvo je postalo jedna od primarnih industrija na severu, tako da je do 1955. u njoj radilo oko 3,000 radnika. Portugalski filigran je 1935. godine, kao deo nacionalnog identiteta, prikazan na izložbi u Ženevi, a 1940. na Svetskoj izložbi u samom Portugalu. 

Mnoge porodice u ovoj oblasti su počele i da izrađuju svoj nakit u trenucima odmora od rada u polju. Deo bi prodavali, a deo zadržali za sebe tako da su devojke sa severa Portugala postale cenjene udavače. Mlade iz Minjo oblasti bi se tradicionalno udavale u crnim venčanicama, kako bi tim kontrastom na najblistaviji način prikazale svoj miraz.

Povećana potražnja dovela je do stvaranja novog, drugačijeg dizajna. Tokom perioda Velikih geografskih otkrića, filigranskom nakitu je dodavano drago i poludrago kamenje, da bi se tokom 1920.-ih, uz porast nacionalnih osećanja i oživljavanje neo-manuelskog stila, dizajn vratio etničkim korenima. Filigran je ušao u širu primenu tako da se nije samo koristio u izradi nakite već i nekih svakodnevnih predmeta, poput tabakera i pudrijera. 

Novi pravci u dizajnu, ali i otkriće Portugala kao turističke destinacije u 21. veku unelo je i novi život ovom sektoru. Samo tokom 2017. napravljeno je više od milion komada filigranskog nakita za koji je bilo potrebno 1,707 tona zlata. Nakon dve godine stagnacije, portugalsko tržište zlatnog nakita je konačno počelo da raste prošle godine, tako da ekonomisti predviđaju da će do 2025. prihod od prodaje satova i nakita u Portugalu dostići nekih 855 miliona američkih dolara. 

Filigran je mnogo više od zlatarske veštine. Kažu da dve zlatne niti koje se pletu u jednu predstavljaju svetlost i tamu, život i smrt, večno i prolazno. Ova paučinasta čipka koja na najbolji način pokazuje veštinu koju može da dostigne ljudska ruka, se smatra kreativnim jezikom koji je u Portugalu postao nacionalni simbol koji odslikava portugalsku dušu i temperament. Veština kojom se dve zlatne niti pletu tako da stvore pravo umetničko delo, se ponekad opisuje kao brušenje ili usavršavanje zlata. Nijedan od drugih plemenitih metala koje nam je zemlja podarila nema takav mitološki status kao zlato. Alhemičari su u svojoj potrazi za receptom za besmrtnost pokušavali da pretvore metale u zlato. Sličnom metamorfozom, stari portugalski majstori filigrana, koristeći veliku savitljivost zlatne žice, pretvaraju bezoblični grumen zlata u najfinije zlatne niti, koje bi zatim upleli tako vešto da bi dve niti postale jedno. Za neke ova metamorfoza predstavlja metaforu za život i smrt, dok drugi u njoj vide spajanje dvoje ljubavnika u jedno. Nemački slikar Albreht Direr je smatrao da ove dve upletene zlatne niti simbolizuju misteriju života, dok je Leonardo da Vinči u njima video odraz ljudske misli. 

Najpoznatiji simbol portugalskog filigrana je “srce Vijane” (Coração de Viana), koje je nastalo kao simbol hrišćanske vere, nakon što je kraljica Marija I (1734-1816.) naložila da se iskuje srce od zlata u znak zahvalnosti što je rodila sina. Simbolizuje ljubav koja je toliko vatrena da je srce pretvoreno u plamen. Smatra se jednim od najstarijih simbola Portugala i često se naziva i „Srce Minjota“ (Coração Minhoto) jer je jedan od najpoznatijih simbola Minjo regiona. Ista ova kraljica je kažu zaslužna i za dizajn „kraljičinih minđuša“ (brincos à rainha) jer je ona tokom svoje posete mestu Viana di Kastelo upravo nosila minđuše takvog dizajna. Nakon te posete postale su simbol bogatstva i visokog statusa. Nasuprot kraljičinim minđušama su “arrecadas”, koje su nastale među siromašnijim slojevima društva. Kao inspiracija im je poslužio symbol polumeseca (castrejas). 

Inače jedna od usmenih legendi iz ovog kraja kaže da je i za ime grada Vijana di Kastelo zaslužna saudade. U zamku (Castelo) živela je princeza Ana koja je bila veoma lepa, ali i veoma stidljiva. Zbog te njene osobine, stanovnici grada su mogli da vide samo njen obris u prozorima zamka. Jednog dana, princeza se zaljubila u momka koji je živeo sa druge strane reke. On se takođe zaljubio u misterioznu princezu tako da je imao običaj da prolazi ispod njenih prozora i da govori „Vi a Ana do castelo!“ („Video sam Anu iz zamka!“). Pošto je to izgovarao često, glasno i brzo, cela ta oblast je postala poznata pod imenom Viana do Castelo. 

Portugal je svetu dao mnogo pesnika i umetnika koji često, poput majstora iz Minja koji se igraju sa zlatnim nitima, svojim stihovima iskazuju osećanja, poput tuge, čežnje, melanholije i neispunjenih očekivanja, koja sva stanu u tu jednu reč – saudade. 

Štitim u grudima, kao nekog neprijatelja koga strepim da ne povredim,

Jedno srce preterano spontano

Koje oseća sve što sanjam kao da je stvarno,

Koje udara nogom melodiju pesama koje moja misao peva,

Tužnih pesama, kao uske ulice kada kiša pada.

Fernando Pesoa*  

*Interesantno je da reč „pesoa“ u portugalskom može označavati i „osobu“ i „nikoga“.