Železnica je uvek imala veoma važnu ulogu u mojoj porodici. Mamini su živeli u Vinkovcima, najvećem železničkom čvoru Jugoslavije. Deda i stariji ujak su vozili vozove, dok je mlađi ujak počeo kao prometnik, da bi pre raspada te države dogurao do pomoćnika šefa stanice. Naravno i dedina i babina kuća je bila blizu pruge i stanice i nama je zvuk vozova bio sastavni deo života. Sećam se da smo jedne godine poveli drugaricu na par dana sa nama, koja nas je čim je videla koliko je blizu pruga i koliko često prolaze vozovi, pitala da li će te noći moći da spava od buke, na šta smo svi u glas odgovorili da se vozovi ni ne čuju. Ona je ujutro imala podočnjake, a mi ih stvarno nismo čuli.
Kroz Vinkovce je u vreme Jugoslavije godišnje prolazilo više od 18 miliona putnika iliti oko 50.000 ljudi dnevno. Kroz vinkovačku železničku stanicu, na kojoj je nekada bilo zaposleno oko 3,000 ljudi, dnevno bi prošlo oko 360 vozova, u proseku na svaka četiri minuta po jedan. Pored putničkih, na teretnu stanicu bi dnevno dolazilo oko 4.500 do 5.000 vagona. Danas kažu da su na otprilike trećini tog obima putničkog saobraćaja, a sa teretnim negde oko 20 procenata.
Ovom prugom je nakada prolazio i Simplon Orjent ekspres, tako da se i ubistvo u čuvenom romanu Agate Kristi i dogodilo između Vinkovaca i Slavonskog Broda, kada je voz stao zaglavljen u mećavi. Prvi put kada smo brat i ja sami (ranije bi tetka išla sa nama) krenuli kući vozom poslednjeg dana zimskog raspusta 1984. godine i mi smo se zaglavili u mećavi u sred sremske ravnice (u blizini Martinaca). Satima je voz stajao okružen potpunim belilom, ali pošto smo bili najmlađi putnici u vagonu, svi su brinuli o nama, tako da je nama bilo lepo. Veća je avantura bila za naše roditelje koji su satima stajali na stanici u Beogradu čekajući da neko otkopa naš voz iz snežnih nanosa.
Tada se vozom iz Beograda u Zagreb stizalo za manje od tri i po, a u Ljubljanu za pet sati. Danas putovanje vozom u tom pravcu nije baš lako izvesti. (Kako danas izgleda krenuti na neko slično putovanje vozom iz Beograda pisao je u Vremenu prošle godine u jednoj od meni omiljenih reportaža, Peđa Obradović u tekstu „Nemir koji nije za svakog“). Zbog toga, kada god sam u prilici da me zviždaljka voza nosi kroz neke nove predele poput Andaluzije, to ne propuštam. Poslednja prilika mi se ukazala u Japanu.
Ceo tekst
