„Svet je divan i vredi se za nj boriti i ne volim što moram da ga ostavim“,
razmišljao je Hemingvej kroz lik Roberta Džordana, borca u Španskom građanskom ratu, u svom romanu „Za kim zvono zvoni“, koji je napisao na Kubi.
Hemingvej je na Kubi živeo oko 22 godine. Tamo je proveo gotovo polovinu svog spisateljskog života, tako da su tu nastali „Imati i nemati“ (1937), „Za kim zvono zvoni“ (1940), „Preko reke u drveće“ (1950), „Starac i more“ (1952), „Pokretni praznik“ (posthumno 1964) i „Ostrva u struji“ (posthumno 1970).
Mukotrpna ljubav
Prvi put je doputovao u Havanu u aprilu 1928. godine francuskim parobrodom iz Avra. Na putu, koji je u to vreme trajao dve nedelje, pratila ga je njegova druga supruga Paulina Pfajfer, sa kojom je bio u braku tek deset meseci. Havana je bila samo usputna stanica gde će provesti 2-3 dana. Hemingvej je imao trideset, bio je dopisnik nekolicine evropskih novina i objavio je svoj prvi roman, koji je postigao određeni uspeh.
Mada je posle toga još nekoliko puta dolazio u Havanu, Hemingvej je ovaj grad istinski upoznao tek 1932. kada je sa dvojicom prijatelja brodom doplovio iz Ki Vesta. Došao je zbog sportskog ribolova, ali su ga privukli opušten način života i izuzetna gostoljubivost stanovništva, pa se u Havanu trajno preselio 1939. godine, da bi u njoj, više-manje, živeo sledeće dve decenije. Markes kasnije piše da ljubav između Hemingveja i Havane svakako nije bila na prvi pogled, već je to bio spor i mukotrpan proces.
Hemingveja je tada, kao i brojne turiste koji dolaze u Havanu iz čitavog sveta, najviše privukao stari deo grada (La Habana Vieja). Iznajmio je sobu na poslednjem spratu hotela „Ambos mundos“ u ulici Obispo, u srcu Stare Havane. Soba broj 511, na poslednjem spratu malog porodičnog hotela, otvorenog 7 godina ranije (1925.) postala je njegov prvi kubanski dom, gde će u martu 1939. početi da piše roman „Za kim zvono zvoni“ o svom iskustvu u Španskom građanskom ratu. Više godina kasnije, u jednom novinskom intervjuu je rekao: „Hotel „Ambos mundos“ bio je dobro mesto za pisanje„. Te 1939. godine, kada je Hemingvej nastanio u hotelu, noć u jednokrevetnoj sobi bila je 1,5 dolar.
Ova krajnje jednostavno uređena soba, sa sačuvanim originalnim nameštajem i Hemingvejevim ličnim stvarima, među kojima su i njegova omiljena pisaća mašina marke „korona“, naočari, pa čak i poneki rukopis, pretvorena je u neku vrstu muzeja koji godišnje posete brojni turisti i ljubitelji književnosti.
Finca Vigia
Hemingvej je u hotelu boravio sve do 1939. godine, kada se sa Martom Gelhorn preselio na imanje u predgrađu Havane. Marta Gelhorn i Ernest Hemingvej su se upoznali u vreme Božića 1936. godine na Floridi, da bi se zatim ponovo sreli u Madridu, dok su oboje izveštavali o Španskom građanskom ratu. Iako su se venčali tek 1940, njihova veza je, sa čestim prekidima, trajala sve to vreme.
Marta Gelhorn je u blizu Havane pronašla mesto u prirodi gde je Hemingvej mogao da piše na miru, na brežuljku odakle je imao i pogled na pučinu i na obrise Havane. Najpre je iznajmila kuću koju je plaćala sto dolara mesečno, da bi je Hemingvej, nešto kasnije, kupio za oko 12,500 dolara. Do kuće se stiže kolima (kao i uvek pregovara se o ceni) za nekih dvadesetak minuta vožnje od Stare Havane.
Finka vihija (Finca Vigia – farma osmatračnica) je farma iz 19. veka u predgrađu Havane zvanom San Francisko de Paula. Kuća je izgrađena 1886. po nacrtu katalonskog arhitekte Migela Paskala Bagera. Pošto je imanje dugo bilo zapušteno, Marta ga je, nakon kupovine, renovirala po svom ukusu i o svom trošku.
Ispred same kuće, praktično iz samih stepenica, raslo je veliko ceiba drvo (iliti kapok) iz čijeg debla su rasle orhideje. Marta je za njega pisala da ono predstavlja dušu farme i da joj je ulivalo sigurnost i osećaj pripadanja. To drvo je uklonjeno 1950. jer je pretilo da uruši temelje kuće, ali je u blizini tog mesta posađeno drugo.
Prostranom, suncem obasjanom dnevnom sobom dominiraju dve udobne fotelje cvetnog dezena. Kažu da je Klark Gejbl spavao na tim foteljama jer se žalio da su kreveti u sobama za goste suviše kratki. Između njih i danas stoji stočić pun flaša sa pićima od kojih je Hemingvej pripremao svoje omiljene koktele. Zidovi su puni umetničkih slika i reklamnih postera za borbe s bikovima, kao i lovačkih trofeja, donetih iz Afrike, sa safarija na kome je bio 1934. godine. Marta nikako nije volela te trofeje i stalno mu je govorila da treba da ih skloni. Međutim, on je smatrao da i lov i korida, zahtevaju veliku hrabrost i nije bilo načina da ga nagovore da skloni ni jedne ni druge.
Naravno, tu je i neizbežni gramofon i kolekcija starih ploča. On i Marta su još iz Madrida delili ljubav prema Šopenovoj Mazurki u C duru i delima Fetsa Volera. Rado su slušali i Benija Gudmana i Glena Milera, ali i Baha, Betovena i Bramsa. Ima puno priča o čuvenim gostima koji su Hemingveja posećivali u ovoj kući, od Ave Gardner, za koju kažu da je volela da se kupa gola u bazenu, preko Huana Ordonjesa do Čarlija Čaplina.
Njegov radni sto je prepun različitih talismana, kamenčića, ključeva i drvenih igračaka, dok je on za pisanje uglavnom koristio sto pored police sa knjigama, tako što je stajao pored i kucao. U delu spavaće sobe, pretvorenom u radni prostor izložena je pisaća mašina na kojoj je napisao roman „Starac i more“. Naravno, svuda po kući su knjige. Popis kaže da ih je oko 9,000, kao i da bar četvrtina sadrži Hemingvejevom rukom pisane komentare ili fusnote. Pisanje komentara mu je izgleda bila navika, tako da se na jednom od zidova nalaze, crvenom olovkom beleženi ’rast i pad’ njegove težine – tako da pored jedne od crtica piše „nakon puta gde sam pio puno piva“.
U neposrednoj blizini kuće, zahvalni Kubanci su posle njegove smrti, na veliko betonsko postolje, trajno postavili i njegovu voljenu „Pilar“. Na ovoj jahti je punih 27 godina pisao, čitao, spavao, lovio tune i sabljarke, družio se sa drugim piscima i slavnim ličnostima tog vremena, zavodio žene. Tokom Drugog svetskog rata koristio je i za lov na naciste, jer je Hemingvej bio jedini američki civil koji je imao dozvolu vlasti u Havani da patrolira kubanskim vodama u potrazi za nemačkim brodovima i podmornicama.
Blizu Pilar se nalaze i grobovi pasa i mačaka koje je Hemingvej mnogo voleo. Kažu da je pored četiri psa imao i trideset i dve mačke.
Pričaju i da je, kada je došao prvi put da vidi Finku, Hemingvej video decu kako stoje kod ograde i pitao ih je šta tu rade. Oni su mu objasnili da traže mesto gde će moći da igraju bejzbol, ali da ih ljudi sa Finke stalno teraju i puštaju pse na njih. On im je tada obećao da će, kada on dođe da tu živi, moći da igraju bejzbol u dvorištu i da slobodno jedu voće sa imanja, ali samo ono koje sazri i padne sa drveta. Na imanju je bilo oko 100 stabala manga i još mnogo drugog voća. Davao bi im neke sitne zadatke za koje bi ih onda „platio“, jer je znao da su svi iz siromašnih porodica. Često bi i sam igrao bejzbol sa njima, a kada bi sinovi bili kod njega, najmlađi sin Gregori, koga su svi zvali Điđi je bio vođa tima, za koji je Hemingvej kupio celokupnu opremu. Pre toga su deca iz naselja umesto palica koristila letve i lopticu napravljenu od starih krpa. Zanimljivo je da nikada nisu beležili rezultat, već je smisao bilo uživanje u igri.
Hemingvej je za sebe govorio da je „Cubano sato“, čisti/pravi Kubanac. Kada je 1954. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost (vest je i primio na Kubi) želeo je da podeli svoju nagradu sa Kubancima. Da ne bi zlatnu medalju dao Batistinom režimu, odlučio je da svoju nagradu preda Katoličkoj crkvi koja će je izložiti u svetilištu u mestu El Kobre, u gradiću blizu Santjago de Kube na jugoistočnoj obali, posvećenom Gospi od milosti (Nuestra Señora de la Caridad del Cobre), zaštitnici Kubanaca. Danas se ispod njenih nogu nalazi hiljade raznih predmeta, koje su hodočasnici donosili, a jedan od njih je i Hemingvejeva Nobelova nagrada. Medalja je u jednom trenutku bila ukradena, ali je ubrzo vraćena u ovu baziliku gde se i danas nalazi.
Sa zahlađenjem odnosa između Kube i Amerike, Hemingvej je bio prisiljen da bira između te dve zemlje. Vratio se u SAD, a godinu dana nakon povratka, 1961. godine, izvršio je samoubistvo. Kada je stigla vest o njegovoj smrti kuća je ostavljena onakva kakva je bila kada je otišao sa Kube i pretvorena je u muzej. Svake godine između 80-120,000 posetilaca obiđe ovo imanje. U prizemlje ne može da se uđe, ali su svi prozori i vrata širom otvoreni tako da može da se razgleda. Možete i nekom od zaposlenih da date 1 CUC (pezos za strance na Kubi; 1 CUC=1USD) i foto aparat/telefon i oni će vam napraviti nekoliko fotografija unutrašnjosti kuće. Ulaznica na imanje je 5CUC.
Sa druge strane, nikom nije smetalo da sedimo u Hemingvejevim stolicama na terasi, u senci krošnje velikog ceiba drveta ili da se popnemo do Hemingvejevog studija, nekadašnje osmatračnice. Kako je baš tada sa jedne od palmi otpao kokos, baštovan ga je vešto očistio mačetom koja se samo pojavila u njegovoj ruci i podelio ga sa prisutnim posetiocima, kao što je Hemingvej nekada delio voće lokalnoj deci.
Kubanska vlada kaže da je porodica velikodušno poklonila kuću Kubi, dok je Meri Velš, Hemingvejeva četvrta žena tvrdila da ih je posle Ernestove smrti vlada u Havani samo obavestila da su kuću nacionalizovali. Nazvala je svoju prijateljicu Džeki Kenedi, koja joj je pomogla da još jednom dođe u kuću i uzme rukopise i ličnu prepisku. Ta dokumenta se sada nalaze u Kenedijevoj biblioteci u Bostonu. U ranijoj digitalizaciji 3.000 Hemingvejevih dokumenata, urađenoj 2008. godine, otkriveni su delovi starih rukopisa, uključujući i alternativni kraj romana „Za kim zvono zvoni“, kao i ispravljene verzije dela „Starac i more“.
Časopis „Njujorker“ objavio je 1. juna ove godine, ranije nepoznatu Hemingvejevu priču pod nazivom „Potraga kao sreća“. Njegov unuk, Šon Hemingvej pronašao je ovu priču među rukopisima u biblioteci u Bostonu. Glavni junak priče je sam Ernest Hemingvej, koji je došao na Kubu sa prijateljima i pokušava da uhvati ogromnu sabljarku.
Pilar, kojom je Hemingvej išao u lov na sabljarke, nalazila se u Marini Barlovento, u neposrednoj blizini Finke. Stanovništvo obližnjeg ribarskog mesta Kohimar i danas s ponosom tvrdi da je tokom jedne takve plovidbe Papa, kako ga većina Kubanci i danas zove, doplovio u njihovo mesto i upoznao lokalnog ribara Gregorija Fuentea koji mu je poslužio kao inspiracija za lik Santjaga u romanu „Starac i more“.
U znak sećanja i zahvalnosti Hemingveju, koji je prilikom dodele Nobelove nagrade izjavio da ta nagrada, koliko i njemu, pripada Kubi i kubanskom narodu, odnosno stanovnicima Kohimara, lokalni ribari su godinu dana posle njegove smrti podigli spomenik slavnom piscu. Jedini način da ovi siromašni ribari plate podizanje spomenika bio je da sakupe stare brodske propelere i različite odbačene bronzane delove i pretope ih.
Mi mojito y mi daiquiri
Za Hemingveja su druga velika prednost života na Kubi bili kokteli i barovi u kojima su ih pravili. Dva omiljena bara bila su „Bodegita“ (La Bodeguita del Medio) i „Floridita“ (El Floridita). Sam Hemingvej je i napisao na zidu Bodegite: „Mohito pijem u Bodegiti, a daikiri u Floriditi“. (Mi mojito en La Bodeguita, mi daiquirí en El Floridita.)
Zahvaljujući Hemingveju oba ova bara postala su kultna mesta i nalaze se na spisku svih turističkih vodiča kao nezaobilazne atrakcije. Naravno, i cene koktela su ovde više nego u većini ostalih manje poznatih barova Havane.
La Bodeguita del Medio je otvorena 1942. godine, a već pedesetih godina prošlog veka je postala mesto koje je privlačilo pisce, novinare i muzičare. Pored Hemingveja, ovde su gosti bili Salvador Aljende, Net King Kol, Gabriel Garsija Markes, Pablo Neruda i mnogi drugi. Zidovi bara su prekriveni slikama poznatih gostiju, kao i potpisima svih onih, koji su ga posetili – „obaveza“ je svakog posetioca da se potpiše na zid i proba mohito (mojito) napravljen od prvoklasnog kubanskog ruma, soka limete, šećera i nane.
Bar Floridita je otvoren 1817. godine, pod nazivom „Srebrni ananas“ (La Piña de Plata), da bi nekih 100 godina kasnije promenio naziv u „El Floridita“. Tokom 1950-ih je proglašen jednim od najboljih barova u svetu. Među poznatim posetiocima bili su Tenesi Vilijams, Grejem Grin, Ezra Paund i Žan Pol Sartr. To je mesto rođenja daikirija čiju osnovu čine rum, sok limete i šećer. Pošto je Hemingvej bio dijabetičar za njega su izmiksali specijalnu vrstu daikirija, tako da se Hemingvejev daikiri (Hemingway daiquiri ili papa doble) pravi od duple doze ruma, soka limete, soka grejpfruta i maraskino likera.
Unutra se, u uglu šanka od mahagoni drveta, nalazi skulptura Hemingveja, dok su na zidovima njegove slike, od kojih jedna sa Fidelom Kastrom. Zanimljivo je to da je, mada se pričalo da su veoma dobri prijatelji, ta slika ovekovečila jedan jedini put, kada su se ova dva čoveka srela.
Pisac i novinar
Marta Gelhorn je oduvek verovala da je ona mnogo politički svesnija od Hemingveja. Ipak, Hemingvej je nekoliko puta tokom 1920-ih izveštavao iz Nemačke i bio je potpuno svestan i finansijskih i društvenih teškoća sa kojima su se Nemci suočavali. Bio je i jedan od prvih američkih novinara koji su intervjuisali „onog kretena Musolinija“, kao i jedan od prvih novinara u svetu koji je upozoravao na opasnost od fašizma i nacizma. Govorio je i da je Španski građanski rat samo proba za nešto mnogo veće.
Tokom svog života na Kubi, Hemingvej se nikada nije javno izjašnjavao o tome da li podržava revoluciju ili Fidela Kastra. Nakon smrti, Kastrov režim se trudio da pokaže da je Papa gajio simpatije prema revolucionarima. Kastro je čak tvrdio da su „sva dela Ernesta Hemingveja odbrana ljudskih prava“, a da je on sam pronašao inspiraciju za svoju gerilsku borbu protiv Batiste u romanu „Za kim zvono zvoni“.
Zanimljivo je da se sa Kastrom sreo samo jednom. Hemingvej je pre 70 godina, 1950. osnovao međunarodni turnir u pecanju sabljarki, koji se i dalje održava svake godine, tako da je danas jedan od najstarijih na svetu. Na desetogodišnjicu turnira, 1960. godine, Fidel je trebalo da preda trofej pobedniku turnira. Ipak, sam Kastro je uspeo da ulovi najveću ribu tako da je trofej došao u njegove ruke. Iako ima dosta fotografija na kojima deluje da Hemingvej i Kastro veselo razgovaraju, izveštaji kažu da je razgovor bio formalan i kratak.
Odgovor može biti to da je Hemingvej pre svega bio pisac, dok je Marta na prvom mestu bila novinarka. U jednom od svojih tekstova za Eskvajer magazin u decembru 1934, pod nazivom „Stari novinar piše: Pismo sa Kube“ (Esquire magazine, “Old Newsman Writes: A Letter from Cuba”), Hemingvej piše:
„Najteža stvar na svetu je pisati čistu prozu o ljudskim bićima. Prvo moraš da poznaješ temu; zatim moraš da znaš da pišeš. I za jedno i za drugo je potreban ceo život, a vara svako ko izabere politiku kao izlaz. To je previše lako….
…Sve dobre knjige liče po tome što su istinitije nego da su se zaista dogodile i kada završite sa njihovim čitanjem osećate se kao da se sve to vama dogodilo i posle vam sve to i pripada; i dobro i zlo, ekstaza, pokajanje i tuga, ljudi i mesta i kakvo je vreme bilo. Ako uspete u tome da to date ljudima, onda ste pisac.“
