PAZI, SVEŽE OFARBANO!

Buenos Ajres važi za jedan od svetskih centara kada su grafiti u pitanju. Mada činjenica da ova ulična umetnost u Argentini nije zabranjena sada ima veliku zaslugu za taj status, kažu da su zidovi grada oduvek služili kao sredstvo komunikacije, izražavanja i povezivanja zajednice. Činjenica je i da su im turbulentna istorija države i grada oduvek pružale dobru inspiraciju. Možda je baš ovo Benksijev grad iz mašte u kome ne smeš da se naslanjaš na zid jer je farba još uvek sveža.

Kratka istorija grafita u Buenos Ajresu

Sve je počelo 1920-ih kada su političari osetili potrebu da po zidovima zgrada ispisuju svoje ime ili svoje parole, ali i da ocrne svoje protivnike, pa su “klince” snabdevali kredama i najobičnijom crnom farbom za taj zadatak.

Kada je početkom 20. veka, za to vreme revolucionarni umetnički pokret u Meksiku, počeo da koristi umetnost da bi se na javnim prostorima obraćao masama, te su poruke naišle na plodno tlo širom Južne Amerike. Murali meksičkih umetnika su ubrzo postali popularni i u Argentini, pritisnutoj represivnim političkim režimom, koji nije dozvoljavao slikanje velikih murala na javnim mestima, pa su se grafičari poput Davida Sikeirosa dosetili i počeli da koriste matrice. Ova tehnika je malim političkim pokretima donela mogućnost širenja svojih ideja i borbe protiv tadašnje diktature.

Politička previranja tokom 1950-ih i 1960-ih godina i mnoštvo političkih pokreta uticali su na dalji razvoj ove ulične umetnosti u Buenos Ajresu, kao stila političkog izražavanja. Grupice su bile plaćene da ispisuju slogane političkih stranaka, što se kao praksa održalo do danas. Ipak, istovremeno se razvijala i ’umetničkija’ forma ove ulične umetnosti, jer su autori počeli da ubacuju slike u svoje radove.

bele marame su simbol pokreta Majki sa Majskog trga

Taman kada je scena bila u punom zamahu, od 1976. do 1983, za vreme vojne diktature, bili su zabranjeni svi vidovi protesta, samim tim i grafiti. Međutim, kako su ljudi počeli da nestaju, aktivisti su počeli da koristili zidove grada da bi skrenuli pažnju na ovakve postupke vlasti, ne dozvoljavajući da se žrtve zaborave. Nedostatak novca i teškoće u nabavljanju materijala dovele su do razvoja novih, inovativnih tehnika. Koristili su katran i naftu, uz minimalnu upotrebu crvenog spreja.

Nakon pada diktature i kratkog perioda u kome je preovladavala iluzija blagostanja i napretka, kolaps finansijskog sistema 2001. godine doveo je do novih protesta i nereda na gradskim ulicama. Jedno od obeležja su bili „cacerolazo“ (udaranje u šerpe) protesti širom grada. Kao odgovor na finansijski kolaps države, zbog koga je u jednom trenutku svaki peti državljanin Argentine ostao bez posla, počela je prava ekspanzija ulične umetnosti. Zanimljivo je, međutim, da u tom periodu nisu prevladavale političke teme, već su umetnici pokušavali da oboje sumornu stvarnost živopisnim i humorističnim motivima. Grupe kao DOMA i FASE su pokušavale svojim delima da vrate životnu radost u tim teškim vremenima. Cvetao je stil matrica, koji su decenijama gajili društveni aktivisti. Ipak, ubrzo su se ovom umetničkom pravcu priključili mnogi ilustratori i grafički dizajneri tako da su razvili različite stilove. Zbog krize su mnoge građevine napuštene tako da su imali slobodna platna širom grada. U tim prvim godinama se među uličnim umetnicima razvila solidarnost i nastale su mnoge velike kolaboracije. Ta razigranost je i danas ostala odlika Buenos Ajres stila.

Teme i stilovi danas

Danas, crtanje grafita ne samo da je dozvoljeno u Argentini, nego gradske vlasti i privatni vlasnici kuća/barova/biznisa često angažuju umetnike da im ukrase fasadu. Ako nije u pitanju angažovani grafit, sve što je potrebno je da pitate vlasnika zgrade da li smete da slikate po njegovom zidu, ali i da poštujete ako kaže ne. Naručeni grafiti služe ili da ulepšaju neki kraj u kome se nalazi odabrani zid ili da skrenu pažnju na neki problem ili važnu temu poput autizma, vršnjačkog nasilja, zaštite životne sredine, itd).

Koriste se različite tehnike – posteri, boje, sprejevi, matrice – ali i njihova kombinacija, dok se sadržaj uglavnom razlikuje u odnosu na deo Buenos Ajresa u kome će delo biti naslikano.

Boka je jedan od najživopisnijih delova grada (barrio). Tome uveliko doprinose brojni šareni grafiti, koji pričaju istoriju imigranata i radničke klase koja uglavnom naseljava ovaj deo grada. Ovde je politika i dalje često tema, ali i, potpuno očekivano, tango koji je nastao ovde. Fudbal je takođe česta tema, jer je ipak ovo dom Boke Juniors. Tu je i jedan od najpoznatijih grafita posvećenih Majkama sa majskog trga (pokret majki nestalih tokom vojne diktature).

Takođe, tu je i grafit posvećen nezvaničnoj Republici Boka koju su nezadovoljni imigranti iz Đenove pokušali tu da uspostave.

Naravno tu je i posveta vatrogascima, jer je ovde nastalo prvo dobrovoljno vatrogasno društvo u celoj Južnoj Americi. U ovom najsiromašnijem delu grada, kuće su uglavnom bile od drveta i u njima je na malom prostoru živelo mnogo ljudi, a nije bio struje, tako da su požari bili česti, posebno zimi. Da bi sprečili velike katastrofe ljudi su se samoorganizovali. Ovde vatrogasci i dalje imaju kultni status.

Palermo, na severu grada, je još jedan od važnih centara kada su u pitanju grafiti. Tu se u ulici Santa Rosa, nalazi i zid koji se koristi za Međunarodni festival ulične umetnosti – Meeting of Styles – i tu svi umetnici ostave neki svoj potpis. U Palermu, u skladu sa boemskom atmosferom ovog dela, vlada potpuna eklektika kada su stilovi u pitanju.

Jedan od najpoznatijih predstavlja Donalda Trampa kao Džokera kako je podigao kažiprst i ućutkuje Statuu slobode. Grafit je nastao u aprilu 2018.

Grafit je prvo nastao u Majamiju u oktobru 2016. i Trump nije pokazivao prst, već je prikazan kako se sprema da siluje Statuu slobode, drži nož, a iznad je bio natpis „Come on… what the hell do you have to lose?“ (hajde… šta možeš da izgubiš?). Nakon što je Tramp u novembru iste godine postao predsednik, umetnici iz Bushwick Collective-a su odlučili da malo „poprave“ svoje delo i predsednika su zamenili gorilom sa uzdignutim prstom.

San Telmo, kao najstariji deo Buenos Ajresa, uglavnom pronalazi inspiraciju u istoriji, muzici, umetnosti i tangu, ali su neizostavne i posvete različitim strip junacima, poput Mafalde.

Umetnici i sloboda

Većina umetnika potpisuje svoja dela, naravno u današnje vreme to je uglavnom adresa naloga na instagramu. O nekima se zna mnogo, dok neki više vole da se zna samo njihovo umetničko ime.

Naravno, svaki umetnik ima svoj stil – Nerf npr. koristi kompleksna 3D slova, Jaz često koristi lik meksičkog rvača Lućo Librea, Elian Chali uglavnom radi apstraktne, geometrijske motive, dok Cabaio uglavnom koristi komplikovane matrice. Dok Pol Corona, jedan od legendi street at scene Buenos Ajresa uglavnom crta u stilu naive, El Marian je, kao jedna od zvezda u usponu posvetio svoju umetnost društvenom i političkom aktivizmu. Jedan od najpoznatijih i najtraženijih je Martin Ron, koji je postao poznat po svom crtežu kornjače.

Umetnici se uglavnom poštuju i ne žele da rade preko tuđih dela, tako da ima nekoliko sjajnih primera ’dopunjavanja’ crteža. Sa druge strane, kao i u svakoj drugoj oblasti života, a posebno pošto su poslovi za grad ili opštinu veoma veliki izvor prihoda za određene umetnike, po gradu se mogu naći posteri koji skreću pažnju na umetnike koji su postali deo „istog čopora sa političarima“ (Rona često optužuju za to, mada su mu radovi sjajni) ili na to da najveći broj poslova dobijaju muškarci.