Kada sam početkom februara saznala da idem poslom u Madrid baš u vreme fudbalske utakmice između Reala (Real Madrid C.F.) i Sitija (Manchester City), bacila sam se na nabavku karte. Ne bih za sebe rekla ni da sam stručna za fudbal, ni da sam neki navijač, posebno ne Reala, a bogami ni Sitija, ali ako više od 67% stanovnika Španije prati taj sport, a Ligu šampiona gledaju stotine miliona ljudi širom sveta, onda je meč kluba koji je najviše puta osvojio to takmičenje, fenomen vredan istraživanja. Nisam, svakako, mogla ni da pretpostavim da će to da bude jedan od poslednjih mečeva Lige šampiona pred publikom, bar ne u tolikom broju. Iako se covid-19 pojavio u Španiji krajem januara, u Madridu je prvi zvaničan slučaj zabeležen baš dan uoči utakmice, 25. februara. Već 29. februara, kada sam se vraćala kući, naređeno je da svi radnici čiji poslovi nisu apsolutno neophodni ostanu kod kuće. Dve nedelje kasnije usledilo je potpuno zatvaranje, da bi do kraja meseca Španija postala rekorder po broju zaraženih i smrtnih slučajeva. 

Ipak, tog 26. februara ja i još nekih sedamdeset hiljada ljudi bili smo spremni da uživamo u sjajnom iskustvu. Nisam baš sigurna da je fudbal bio sjajan, svakako za domaćine ne, jer su izgubili 1:2, ali procenu ću da ostavim stručnjacima i „stručnjacima“ (nemam te pretenzije). Međutim, sve drugo – stadion, atmosfera, ljudi, dva omiljena ćelavca (Zidan i Gvardiola), grad… – je bilo sjajno. 

Global Football Monitor procenjuje da u svetu ima oko 490 miliona navijača Real Madrida, što ih stavlja na prvo mesto svetske popularnosti. Van Španije, Real je posebno, iz nekog razloga, popularan u Indoneziji. 

Stadion

Stadion je otvoren 4. decembra 1947. pod imenom Nuevo Chamartin, da bi 4. januara 1955. promenio ime u današnje, Santiago Bernabéu, u čast svog predsednik, koji je jedan od najzaslužnijih ljudi za uspešnost fudbalskog kluba. Stadion je prošao kroz nekoliko transformacija, od 75,145 mesta, do 125,000, pa 98,000, zatim 106,000, pa 74,328 do današnjih 81,044. Bernabeu je jedna od najvećih atrakcija Madrida, godišnje ga turistički poseti oko milion ljudi, tako da je i naveden kao treći gradski muzej, posle Prada i Muzeja kraljice Sofije (Reina Sofia). 

Sve se kontroliše elektronski, od rasvete, grejanja, pokretnog krova, do karti, koje su isto elektronske.  

Pre meča

Na stadion se može doći metroom, autobusom, taksijem, jer je centralno lociran i ima prilaze sa mnogih strana. Bilo je i entuzijasta koji su došli automobilom, ali u tom slučaju možda je dobro da ne ostanete do samog kraja utakmice, jer su ovi veoma dugo stajali potpuno zaglavljeni u masi koja je napuštala stadion.

Čime god da se uputite na utakmicu, piće sa prijateljima pre utakmice bi trebalo da bude neizbežan deo rituala, posebno jer na stadionima u Španiji nije dozvoljeno unošenje i konzumiranje alkohola (voda, sokovi i bezalkoholno pivo). Lokalci preporučuju barove u ulicama Concha Espina i Paseo de la Habana, ili malo luksuzniju varijantu u ulici Rafael Salgado. Naravno, dobar običaj je raspitati se i za mesta gde nije preporučljivo zalutati, tj. gde su mesta gde se sastaju Ultrasi Real Madrida, a to bi pre svega bilo nekoliko „rupa“ u Marceliano Santamaria ulici. Mada su u poslednje vreme dosta „mirni“, kada ste navijač ili bar u bojama gostujućeg tima i još ako je u pitanju jedna od visokorizičnih utakmica (meč sa Barselonom iliti „El Clásico“ ili meč sa Atletikom, „El Derbi madrileño“), dobra je ideja izbegavati ta mesta. 

Ja sam išla podzemnom (Linija 10) i u vozu su bili potpuno izmešani navijači dva tima. Englezi su ipak bili dosta glasniji i izazivali su osmehe svojim pesmama „It’s our last game in Europe“ i „We are going down with a billion in a bank“, uz veliki broj „pozdrava“ za UEFA, zbog dvogodišnje zabrane igranja u Ligi šampiona koje ne bih sada citirala (zabrana ukinuta posle žalbe kluba i novčana kazna smanjena sa 30 na 10 miliona evra). 

Na tribinama su jedino navijači u kopu bili u dresovima (apsolutno svi), tako da su opravdali nadimak „Los Blancos“, dok je na ostalim stranama vladalo šarenilo. Naravno, ako vas pozovu u predsedničku ložu (nikad se ne zna) obavezni su odelo i kravata. Madridistas koje sam ja pitala nisu znali da li to za ženske navijače znači haljina ili tamo ne zovu žene, jer možda, kao i jedan moj prijatelj, veruju da su žene na fudbalu baksuz (videti rezultat na kraju). U svakom slučaju kažu da grejanje na stadionu radi odlično, jer je ugrađeno oko 1,300 „grejalica“, tako da nema potrebe za oblačenjem previše slojeva tokom „hladnijih“ meseci.  

Kada sam pitala za kućni red rekli su mi da je 45 minuta pre meča minimum kada već treba biti kod stadiona, posebno ako ideš prvi put i treba da pronađeš odgovarajući ulaz i da dođeš do prave tribine. Ja sam prolazila kroz jednu od dve kule stadiona unutar kojih postoji nekoliko kontrola, tako da je potrebno malo više vremena da dođete do svog mesta. Naravno sve je odlično obeleženo tako da nije problem snaći se, a i osoblje će vam rado odgovoriti, mada uglavnom na španskom. 

Madridistas

Pored najzagriženijih navijača na donjem delu južne tribine, odmah iza gola, ako hoćete da budete pravi Madridista onda tražite kartu za više nivoe na istočnoj tribini (Preferencia), dok oni koji imaju više para kupuju karte uz sam teren. Gostujuće navijače su stavili skroz u vrh četvrtog nivoa na severnoj tribini. Pred kraj utakmice, kako je Mančester poveo, uspeli su da se donekle čuju.  

Socios (zvanični članovi koji plaćaju godišnju članarinu, ali imaju i pravo glasa i vlasništva; Real Madrid ih ima oko 91,000) ne vole one koji kasne pa ih ometaju u navijanju. To mi je donekle i razumljivo, tribine su dosta strme i nema mnogo prostora između i stvarno ume da nervira kada morate često da propuštate ljude, posebno kada je stadion krcat kao na ovoj utakmici (zvanično je bilo 75,615 gledalaca na utakmici). Kažu i da socios posebno uživaju u tome da oteraju neku zalutalu dušu koja greškom sedne na njihovo mesto. Nekih dvoje Rumuna je pokušalo da primeni foru na meni, ali pošto sam se već sprijateljila sa komšijama, lako su im objasnili da u stvari moraju da odu na svoje mesto. Komšije su prvo bile nepoverljive kada sam počela da koristim engleski za neke reči koje ne znam na španskom, pa su me pitali odakle sam (da se nije slučajno navijač Sitija uvukao među njih), ali kada su čuli odakle sam i nakon pominjanja Peđe Mijatovića (Jovića nisam htela da spominjem nisam bila sigurna za reakcije), odmah smo postali drugari. 

Suncokret 

Obavezni ritual na Santjagu je grickanje suncokreta (pipas). Većina će čim sedne izvaditi ogromne kese sa ovim semenkama, koje su kupili na putu do stadiona, a nakon što su popili piće sa prijateljima i kao po komandi će početi da ih grickaju čim počne utakmica, nikako pre. Neverovatna je brzina kojom grickaju suncokret, ljuske samo lete. Ova fotka je učinak mojih komšija do kraja prvog poluvremena.

Piperos, tj. oni koji grickaju suncokret, su inače vrlo često kritikovani kao najlošiji deo Realovih navijača, jer su zadovoljni jedino kada tim pobedi i zbog toga što je dovoljan jedan pogrešan pas da počnu da zvižde i viču na svoje igrače. Naravno protivničkim igračima su zviždali od trenutka kada su izašli na teren da se zagreju. 

Sendviči

Još jedan obavezni ritual su sendviči, bocadillos, koje su, kao po komandi, gotovo svi izvadili iz torbu, džepova, kesa, kako su sudije odsvirale kraj prvog poluvremena. U Španiji se večera prilično kasno, tako da je u tom trenutku (21:45h) za njih savršeno vreme za večeru. Sendviči se prodaju umotani u aluminijumsku foliju, obavezno se prave u bagetu, a kažu da se najviše prodaju oni sa tortiljom ili šunkom, španskom naravno. Mogu da se kupe i na kioscima u okviru stadiona tokom poluvremena, ali su mi objasnili da je to opcija ako baš ne poneseš svoj sendvič, jer su redovi ogromni u pauzi, a i sendviči nisu neki. Po neko ima ekstravagantnu ideju pa donese empanade od Argentinca u blizini stadiona, ali nisu ih baš blagonaklono gledali.

Navijanje

Kažu da Real voli da počne meč tako da napada ka severnoj tribini, da bi u drugom, odlučujućem poluvremenu imali podršku svojih najglasnijih navijača sa juga. Zbog toga će većina kapitena tako birati strane ako pobede u bacanju novčića. Kažu i da kapiteni Atletika i Real Sosijedada posebno vole da ih nerviraju i pomrse im račune kada oni mogu da biraju strane. Naravno, to automatski izaziva dodatne zvižduke domaćih navijača. Sreća, ovog puta je Ramos dobio priliku da bira tako da su najviše zviždali prilikom izlaska gostujućeg tima i sudiji kada je u 86. minutu Ramos dobio crveni (tada su već gubili 1:2 tako da su bili prilično nervozni). 

Navijanje je trajalo svih 90 minuta (u poluvremenu su jeli sendviče pa nisu mogli da navijaju). Potpuno je neverovatan osećaj kada na početku nekih 70,000 hiljada ljudi peva himnu kluba. 

U 7. minutu se obično čuje kratko navijanje „Illa, Illa, Illa, Juanito Maravilla“, posvećeno Huanu Gomezu Gonzalesu, poznatom po driblinzima (otud i nadimak „Maravilla“ – čudo), ali i prgavom karakteru. Huanito je poginuo u saobraćajnoj nesreći u 37. godini, vraćao se sa Realove utakmice u Estramaduru, gde je tada radio, a pošto je sedmica bila njegov broj, navijači mu se u 7. minutu ovako zahvaljuju za sve što je uradio za klub. 

Moje komšije su imale veoma različite tehnike navijanja. Na početku smo naravno imali koreografiju i osim kartona u beloj i ljubičastoj boji da bi napravili različite slike i slogane, poput uobičajenog „Hala Madrid“, ja sam, pošto sam bila u prvom redu, učestvovala u razvijanju platna sa ogromnom sliku Madridiste i parolom „Muestrales tus colores“ (pokaži im svoje boje). Mislim da je dobro što je moj komšija sa leve strane očigledno redovan na stadionu – bukvalno je svih 90 minuta pričao, vikao, pevao, psovao, davao instrukcije igračima („Sredinu, kroz sredinu! Jesam li ti rekao da ideš kroz sredinu!“), skakao i naravno grickao suncokret – jer ne znam šta bi inače bilo sa svim tim stresom i agresijom da je ne izbaci iz sebe na tribinama. Nasuprot njemu, komšija se desne strane je svoj stav o utakmici izrazio pred kraj prvog poluvremena kada je zapalio džoint (u Španiji dozvoljena lična upotreba, doduše ne na javnom mestu, ali ne verujem da bi ga iko tamo prijavio) tako da je do kraja utakmice sve podnosio vrlo mirno, prvo vođstvo Reala, a onda i izjednačenje, a zatim i vođstvo Sitija. 

Kraj

Iako su gubili nije bilo mnogo onih koji su napustili stadion pre kraja. Nema ni potrebe da se izlazi ranije jer se stadion neverovatno brzo isprazni, imajući u vidu veličinu i broj prisutnih ljudi. Prvo me je zabrinuo broj onih koji su stajali na ulazu u stanicu podzemne, ali su redari vrlo dobro organizovani (puštaju ljude da ulaze u grupama da se ne bi napravila gužva na peronu), a i mi smo, valjda zbog svega što smo prošli, dosta snalažljivi, tako da sam se vrlo brzo našla u vozu.  

Sada mi ostaje samo da gledam neki fudbal u Engleskoj.